недеља, 31. окт 2021, 09:05
Кроз стару варош Зајечар - од кафана до осталих знамења
Куда ћемо? Којекуда – у кафану. А зашто? Зато што је, речима Моме Капора, „кафана магична ствар“. „Оно што је у античкој Грчкој био трг, осунчани јавни простор где се излази, среће, одвија друштвени живот, држе говори, склапају завере и врше преврати, где се проналазе љубавници, ствара уметност и говоре стихови, то је за Србе, због климе у којој живе, кафана – место где се људи срећу и где се догађа много важних ствари у нашим животима“, објашњава легендарни писац.
И сигурно зато, у причама из старина баш сваког места у нашој земљи незаобилазан је помен тога колико је оно некада имало кафана и које су међу њима биле чувене, када су отворене и до када су одолевале променама које време доноси... Оне међу њима које су претрајале до данас, помињу се с поштовањем и у њих се одлази безмало као на ходочашће. Не обавезно равних зидова, подова и таванице, пожељно што старијег - али очуваног! - инвентара, од столова, столица, шанка до конобара и сталних гостију, традиционалног менија и карте пића, у којима кад поручите кафу не морате да кажете и коју - е такве кафане су праве победнице над свим кафеима, кафићима, ресторанима, ноћним клубовима, евент центрима и сличнима, који већ дуго четама наступају и покушавају да избришу сећање на оно из чега су сви настали, као и да, што је још опасније, учине нестане кафански дух. Кафане, које су некада давно, рекло би се и заувек, одвојиле приватни, породични, од јавног живота, који управо од тада и почиње незаустављиво да се одвија на том одвојеном и све значајнијем колосеку, песник Братислав-Бата Милановић данас назива „споменицима слободном животу и местима устанка против менталне робије".
Могло би да испадне да смо оволики увод дале да бисмо се оправдале зашто смо у Зајечару, једног жарког летњег дана, радне обавезе завршиле баш у једној старој кафани. Али, није то оправдање, него само објашњење у каквој смо се институцији среле, разговарале, наравно и јеле и пиле, са старом „којекуда" познаницом - некад колегиницом, новинарком, а сада и списатељицом Иреном Јовић-Станојевић. Штавише, обрадовале смо се што ћемо причу о старом Зајечару снимити на једној од главних позорница тог града, у једној старој кафани. А дугу и славну прошлост родног града, Ирена је недавно речима, сликама, фотографијама и документима, као неким литерарним алатом за калдрмисање, овековечила у књизи „Ногу пред ногу кроз варош Зајечар".
Е, тако ћемо и ми у овој емисији - ногу пред ногу, реч по реч, уз звецкање тањира, бештека и чаша, уз мало гласног говора и много смеха, па знате, уосталом, онако, баш као у кафани - о старом Зајечару и Зајечарцима, Тимочанима. И ову „којекуда" причу на свој начин забележиле - Мирјана Никић и Елизабета Арсеновић.
Коментари