О свадбеној традицији златиборског краја - "Ево чаја, ево обичаја"

Ако консултујемо речнике, наћи ћемо и потврду те прве асоцијације: "у доба османлијске војске, чауши су имали ранг официра; у јањичарској војсци били су нижи заповедници; а у служби цара, паша, везира и осталих виших заповедника - преносиоци наредби".

Но, и "чауш", попут огромне већине речи, има још неколико значења, а једно и дан-данас, на простору западне Србије, изазива позор и поштовање када се реч изговара. "Чауш" је, наиме, вођа сватова, онај који брине о реду на свадби и, уједно, шаљивчина који госте на њој развесељава.  

Ако се затекне, рецимо, као што смо се ми - "којекуда" - затекле прошлог лета на Златибору, и угледате свадбену поворку, и у њој човека са високом, разним ђинђувама, украшеном купастом капом, који у једној руци носи - најчешће високо подигнут, јер њиме и "командује" - специфичан чекић на дугачкој дршци, а у другој - чутуру, и запитате се: ко је то и зашто је тако опремљен - знајте, то је чауш сватовски и такав је зато што је - главни.

Ништа без њега: од припрема свадбе у кућама младенаца, организовања сватова на дан или током дана весеља, преко "приказивања" поклона, подстицања расположења шалама и говорима, до испраћаја и последњег госта! Колико је чауш важан и поштован, доказ је свакако и то да му цела заједница, у којој је познат по свом чаушком умећу, чак тепа, обраћајући му се са "чајо".

Баш зато је назив изложбе у Музеју "Старо село" у Сирогојну, која је представила улогу и занчај чауша некад и сад у свадбеним ритуалима златиборског краја, и носила назив "Ево чаја, ево обичаја!". А са њеним аутором, музејским саветником, етнологом Снежаном Томић-Јоковић разговарале Мирјана Никић и Елизабета Арсеновић.

И зато - ево вама једне ведре "којекуда" приче!

Радио Београд 1, 09.05

Све фотографије су преузете са: wikipedia.org