недеља, 16. мај 2021, 09:05
Народни музеј у Смедереву
„Смедерево, граде од старина“, каже се у добро знаној народној песми…. И јесте тако. На први помен Смедерева у историји наилази се још 1019. године, у једној повељи византијског цара Василија II. Следеће писано сведочанство је из 1381, у повељи кнеза Лазара, у којој се спомиње манастир Раваница и села и имања која поклања „ људини Богосаву“. Блистави тренутак, који је Смедерево заувек оставио на врховима историјског сећања свих потоњих генерација, трајао је током XV века, када је оно било престоница тадашње српске државе и када је деспот Ђурађ Бранковић саградио тврђаву, по узору на цариградску, и онда, и сада једну од највећих у Европи.
И раније, много пре српских владара, Смедерево је привлачило људе да се ту настане, јер како одолети таквим географским и климатским погодностима - ту Дунав, речна жила куцавица целог европског континента, тамо плодно Годоминско поље, онде благо заталасане падине Сунчаног брега, Монс Ауреуса, како га још Римљани назваше... Много је тога у прошлости што Смедеревце с разлогом чини поноснима.
Да Смедерево заслужује музеј, схватили су неки виђенији његови житељи још после Првог светског рата. Златним словима у историји града зато су записана имена Љубомира Петровића, Владимира Лазића, Светозара Спасојевића, а посебно Милана Јовановића Стојимировића и Леонтија Павловића, чији су ентузијазам и истрајност довели до тога да се 1950, дакле после Другог светског рата, и званично оснује Народни музеј у Смедереву.
У тренутку када смо посетиле музеј, 2018, владало је велико узбуђење, јер се ближио дан представљања нове сталне поставке. У таквом и амбијенту и расположењу смо се среле и са директорком музеја, археологом Татјаном Гачпар, која нам је у разговору преплела неколико важних завичајних токова. Попут таласа моћног Дунава, једна за другом извирале су приче о прошлости и њеним траговима, о значају музеја и некад и сад и - што је Татјани Гачпар посебно важно - прича о идентитету Смедереваца, уткана и у нову сталну поставку.
Забележиле - Мирјана Никић и Елизабета Арсеновић
Коментари