недеља, 07. мар 2021, 09:05
Ранчићева кућа у Гроцкој - бисер народног градитељства
Свака кућа на свету има своју причу, чак би се могло рећи да, слично људима, свака има биографију. Каква год да је, уџерица или дворац, свако од нас ће увек са много емоција причати о родној кући, оној у којој је проходао, проговорио, где су била она нека врата, прозор, сто и фотеља, шпорет или креденац; као и лица, позната, насмејана, забринута, намргођена… све оно што остаје као прва спознаја хоризонта нашег света и уједно као његов темељ. Како растемо и одрастамо, расту и шире се и те границе (понеко схвати да их заправо и нема), али родна кућа заувек остаје параметар ствари и доживљаја око нас, којем се враћамо када све друго меримо оком или душом.
Неке куће, које су сигурно и нечије родне, имају, пак, већи значај, јер постану споменици - историјског времена, начина живота у њему и самог градитељства, и то пођеднако мајсторског умећа и вековима прикупљаног практичног искуства, могло би се рећи и мудрости.
Баш таква је Ранчићева кућа у Гроцкој, изванредан и, једнако тако очуван, пример народног градитељства са почетка XIX века, која је, после два века припадања породици Ранчић, од 2007. дом Центра за културу Гроцка. Лепотица-кућа, баш као и цела варош, тако дуго потцењивана као само викендашки рај на обали Дунава, близу центра Београда, постале су наше „којекуда" одредиште када нам је вирус корона 2020. сузио границе кретања.
Али биће то још један у низу доказа које смо сви добили током борбе са епидемијом - да нам је осим много губитака, донела и неке добитке којима се нисмо надали. Упознали смо боље себе и најближе окружење и схватили да гаранција за велике приче није ни дестинација ни дистанца.
Гроцком кроз векове, па затим кроз Ранчићеву кућу, од подрума до крова и целим двориштем, водила нас је Зорица Атић, директорка у њој смештеног Центра за културу.
Забележиле Мирјана Никић и Елизабета Арсеновић.
Коментари