У опанчарској радњи у Горњем Милановцу

Кажу да су опанци једна од најстаријих врста обуће, који су неки народи носили и пре нове ере. Словени су носили опанке плетене од лике и коже, зване  „лапти", које су сами правили, касније им додајући дрвене дашчице одоздо да би дуже трајале. Од 15 - 16. Века па до данас за израду опанака користи се телећа, говеђа и свињска кожа штављена у природном раствору воде и посебних врсти шишарки. Данашњи облик формиоран је почетком 20. Века и све до половине истог опанчари су имали радионице у сваком већем месту у Србији, а сам занат је био не само важна, већ и престижна делатност.

Опанци су се правили по калупу, по је којем се разликовао само број, не и који је леви, а који десни. Исту форму имали су мушки, женски и дечији, а вештина мајстора се огледала на горњем делу испреплетаном од чак дванаест до осамнаест танких кожица, па су понекад то била права мајсторска ремек дела. Разликовали су се и опанци за сваки дан, такозвани  „ђоновски" са дебелим слојем коже одоздо, некада тешки и цео килограм, и свечани, од фине коже, богато и лепо украшени, за недељу и празник. А по врху, кљуну или шиљкану могло се тачно рећи да ли су опанци из Ужица, Краљева, Ниша или Неготина.

Не памти се да је некада некога опанак нажуљао. Као практична и удобна обућа живели су интензивно све до половине 20. Века. А тад их је  „сахранила" масовна производња и употреба патика. Тако макар тврди мајстор - опанчар Желимир Дамњановић, једини на потезу од Београда до Чачка. Тврди, али не престаје да их прави.

А како их прави - од штављења коже до премета и преплета, зашто за добре затворене опанке треба, како каже,  „пет дана и кусур" да се направе и зашто на питање колико их је направио у животу одговора са -  „јој" - чућете у данашњој којекуда причи.

Леви опанак - Мирјана Никић.

Десни опанак - Елизабета Арсеновић.

А чули сте већ да у томе нема разлике.

Са уредно омотаним обојцима, хајдмо онда - оп, оп, опанчићи....

Радио Београд 1, 09.05