недеља, 04. окт 2020, 09:05
Како је нана-Боса развила Коло српских сестара у Пожаревцу
После готово седам месеци реприза, екипа емисије "Којекуда" одлучила је да поново кренемо са премијерама! Борба са вирусом корона није завршена, али ми желимо да му се супротставимо и на овакав начин. Кренућемо опет којекуда, па докле стигнемо! А потрудићемо се што више будемо могли. Ове недеље настављамо тачно тамо где смо стали средином марта. Прича о Колу српских сестара у Пожаревцу није емитована цела, јер су вести о почетку тешког периода у нашој земљи биле важније. Могло би се рећи и да се то коло било прекинуло. Зато ће се сада поново завијорити.
Сестра. Реч којом заклињемо и којом се заклињемо. Толико је чиста и светла. На пијадесталу појмова стоји тик уз мајку и педаљ више од брата. О сестринској љубави и жртви испеване су неке од најлепших песама, написане књиге, снимљени филмови...
Коло. Савијено као венац, без краја и почетка... Јако колико и најслабија рука, ојачана осталим, испреплетеним... Спретно колико и најбрже стопало... У полетном и храбром ритму срца која куцају као једно...
Сигурно је нешто од ових асоцијација на поменуте речи имао и Бранислав Нушић, када је 1903. именом КОЛО СРПСКИХ СЕСТАРА назвао женско удружење које је најпре замислила, а онда га и основала велика Надежда Петровић ради „јачања националне свести за ослобођење, како је било записано у статуту, „поробљене браће, како на југу, под турском влашћу, тако и на северу и западу, под аустро-угарском, те ради пружања помоћи угроженима без обзира на национално и верско опредељење". Оснивачка скупштина одржана је на Велику Госпојину исте године у сали ресторана „Коларац" у Београду, у присуству три хиљаде жена. Прва акција био је добротворни концерт у Народном позоришту, прикупљала се помоћ за пострадале у Македонији, а међу првим дародавцима, био је краљ Петар Први Карађорђевић, који је по свом ађутанту послао прилог од хиљаду динара у злату. Тако се завијорило Коло српских сестара...
Недуго по оснивању удружења, започело је оснивање одбора Кола широм Краљевине Србије, између осталих места, већ 3. фебруара 1905. и у Пожаревцу. И то нас приближава главној јунакињи наше данашње „којекуда" приче, Босиљки Павловић, праунуци вожда Карађорђа и баки велике сликарке Милене Павловић-Барили. Јер она је била та која је коло заподенула међу женама Пожаревца и руководећи њиме до смрти, оставила траг који и данас живи у том граду. А поносно га чувају данашње чланице Кола, које, обновљено, већ три деценије наставља, где су пожртвоване претходнице стале 1946.
Много тога лепог, важног и недовољно познатог у вези са удруживањем жена у првој половини 20. века у Пожаревцу, али и целој Србији, чућемо од Јасмине Живковић, садашње председнице тамошњег Кола српских сестара, запослене у Историјском архиву града.
У коло речи, са њом се ухватиле - Елизабета Арсеновић и Мирјана Никић.
Коментари