Предавајући и познавајући

Предавајући физичко васпитање у школи, годинама сам се трудио да не будем један од оних досадних професора који пушта децу да седе на клупи и чекају звоно. У сваком полугодишту постојали су критеријуми које су ђаци морали да задовоље. Некада је то било прескакање вијаче, други пут прескакање ластиша. Дечаци су учили како правилно да убаце тројку, а девојчицама је био циљ да погоде кош. Последње полугодиште пред матуру морали су да трче. Они који би, стизајући на време, успели да отпевају омиљену песму, добијали су петицу. Познавајући девојчице, мислио сам да ће све одустати, али преварио сам се. Навлачећи патике и везивајући косу, стале би на црту и чекале знак за почетак трке...