недеља, 17. нов 2019, 09:05
Којекуда
О тешком животном путу и генијалном делу Вука Караџића, реформатора српског језика и писма, творца прве граматике и првог лексикографа, записивача и тумача огромног усменог књижевног блага народа који вековима није имао своју државу, али је преживео у свом језику, написано је много редова, додуше више научничке, него уметничке литературе. И као да је Вук у овој потоњој остао да живи до данас само у оном делу који се обраћа деци, а у првопоменутој – као важан само изучаваоцима. Безброј је, наиме, песама за децу које су посвећене Вуку, сигурно зато да би им се осладило описмењавање и улазак у чврсте школске стеге. Важно је и што већ више од осам и по деценија траје живо сећање у његовом родном Тршићу, сваког септембра, Вуков сабор.
Али где смо у томе свему, а посебно између свега наведеног, обични ми, који захваљујући Вуку пишемо као што говоримо и читамо како је написано? И како говоримо данас, а на месту је, и те како, и питање - како пишемо и како читамо?
Многи знају одговоре на ова питања - чују и виде - али, нажалост, све већи број нит‘ се пита нити примећује, јер - не зна. Но, када се почне прича о животу и делу Вука Караџића не један ће рећи: „То све знамо!" Није да не знамо, али јесте да нисмо довољно свесни, па постигнућа велике Вукове борбе, могло би се рећи, багателишемо, не ретко и упропашћујемо.
А биће народа почива у његовом језику или - како је Вук говорио - „језик је хранитељ народа". Хајде да мислимо о томе и када у овом вихорно брзом времену куцкамо макар најобичнију поруку на мобилном телефону... И хајде да се „којекуда" сетимо како је то Вук Караџић, раме уз раме са устаницима и државницима или - чак! - за штулу теже од њих, пером и мастилом постављао темеље новог, образованог и модерног друштва, утврдивши бедеме традиције.
Позивају Вас - Мирјана Никић и Елизабета Арсеновић.
Коментари