Српски на српском

Kажу да причам ко навијена, па шта? Kо да је то нека мана. Јер неком сметам? Хвале људима толике особине па ништа. Причање није мана, кад толико света нема с ким да проговори. Јер сам неког увредила причом? Нисам. Јер сам оговарала? Нисам. Јер сам лагала? Нисам. Свакоме у лице кажем шта мислим, а мисли ко осице, само зујкају у глави. И ја онда морам да их пустим. Јер хоћете да ми памет експлодира па још и по лекарима да идем. Хвали ми само то што не знам стране језике. Далеко бих догурала да сам макар енглески знала. Ухватим ја понеку реч од деце, тек да се разумемо, да знам кад неког хејтују, кад ће да се џојнују на ручак, и да л' им је факс рендом забава или обавеза. Ал' с њима не могу да терам причу ко с маторима. Много су мутави на српском, ето њима то хвали, а мени увек хвали да ме неко слуша.