недеља, 26. нов 2017, 09:05
Којекуда
Природно је желети живот у природи. Но редак је случај да неко из градске вреве, иако је и пожелео, заиста испуни ту жељи и промени свој живот. Реч је овде, наравно о људима у градовима и стамбеним насељима, јер, истине ради, неки цео свој живот проживе у природи, али све нас је мање таквих. У наших градских и конфорних шездесетак квадрата живимо, можда и задовољни оним што смо постигли. Стан, посао, супермаркет, аутобус, понекад позориште, ресторан..и, осим током годишњих одмора или излета ретко живимо у природи. Стојимо у препуном трамвају, чекамо у редовима банака и пошта, слушамо зујање климе у канцеларијама.. А на Власинском језеру плове зелена острвца по плаветној води, трава се њише на ветру.. у недоглед и.. спектакуларно залази сунце..сваки дан. Оно јесте да нпр лекар није тако близу, што би се рекло, али на Власини је лекар много ређе неопходан људима.
Зашто помињем Власину и језеро, логично је да се запитате.. Зато што се тамо, на породично, напуштено имање, преселила породица Новковић - Раша и Данијела. Оставили су своју већ одраслу децу, у поменутом конфорном стану у сред центра Јагодине, дали отказе и престали да слушају зујање климе и лифтова... све то заменили су великим двориштем на пропланку где им пиркају ветрови који доносе мирисе трава, около шуми њихово сопствено дрвеће и- ... у поменутом спектакуларном заласку сунца уживају свако вече. Данијела и Раша вратили су се кући - то је прави израз - пре неколико година, одлучили да гаје козе и праве сир.
Лако су се одрекли осредњих плата, шефова и састављања краја с крајем драже им је било да зависе од сунца и ветра, од својих коза и раног устајања, него од прилика у граду. Лепше им је било да се њихов живот гради на сопственом труду.
... И шта још - на крају овог малог увођења у причу... подсетићу вас на онај помињани спектакуларни залазак сунца, којег су се на Власинском језеру науживале Елизабета Арсеновић и Мирјана Никић, бележећи ову причу.
.JPG "фудбалер др Душан Хаџи Петровић")
Коментари