Франсоа Вијон

„Франсоа Вијон је живео у доба када је јавни морал био пао ниже но што се то да замислити. Занат војсковође и разбојника био је један те исти. Беда је била навикла цео свет да употребљава свако средство да се одржи у животу. Црква, чији су многобројни чланови живели гнусним животом, експлоатисала је народ што је више могла. Универзитет је продавао своје дипломе, доктори теологије такмичили су се у похлепи са краљевим чиновницима, а у грубом разврату са својим студентима. Експлоатисан са свих страна, народ се бранио како је знао и умео и сматрао је праведним сваки начин да поврати оно што су му узели. Нарави у ужем смислу нису биле боље од поштења.“ Тако је француску „јесен средњег века“ описао француски писац Гастон Пари. А она је била и гора од његових реченица. Светина је уживала у јавним погубљењима, дангубила по крчмама и састајала се на Гробљу невиних на чијим је зидовима плесала Смрт одводећи душе умирућих, једнаке у пролазности. Под сводовима гробља данс макабр живих водиле су лаке жене, сводници и шарени полусвет трговаца, проповедника, лупежа и забављача. Војници Стогодишњег рата и банде „дерикожа“, отпуштених солдата, пустошили су околину Париза; владала је глад, навелико се умирало од куге, ножа и омче. Била је година 1431. и француска историја је памти по два велика догађаја – у Руану спаљена је Јованка Орлеанка, а у Паризу рођен је један од највећих песника – Франсоа де Монкорбије или Де Лож, касније знан као Вијон.

Париз је писца Малог и Великог завештања упамтио као лакрдијаша, боема, мангупа, разбојника и обијача, члана злогласне разбојничке дружине „Шкољка“. Ако је веровати Сент-Беву, чувеном књижевном критичару, по Вијону, градском лупежу, француски језик добио је глагол „вијоне“, што значи подвалити, здипити. Језик, истина, памти дуже, али ни људи његовог доба нису га заборавили ни онда када се о њему ништа више није знало. Његове баладе, којима је увесељавао друштво по крчмама, говориле су се наизуст и на двору и међу обичним светом….

Аутор и уредник емисије – Мирјана Блажић