Којекуда

Подручје општине Ариље слови за једну од најочуванијих и најздравијих природних средина Србије, са бујним шумама, чистим планинским изворима, потоцима и рекама, питомим долинама, цветним ливадама и родним воћњацима.

Неколико векова по замирању римске властио на овим просторима у њих су у другој половини 10. века дошле избеглице из грчког града Ларисе носећи са собом мошти свога светитеља, грчког епископа и великог проповедника хришћанства, Светог Ахилија. Сахранили су их на месту данашње ариљске цркве и ту манастир основали. По Светом Ахилију Ариље је и добило име. Његов култ се данас слави као народни празник и градска слава, сваке године 28. маја.

Ариљска црква и народ су у каснијим временима делили судбину целокупног српског народа поробљеног од стране Турака. Цео крај је запустео након велике сеобе 1690 године. Нови житељи из источне Херцеговине и Црне Горе почели су да долазе средином 18. века, да би након Првог и Другог српског устанка насеље око цркве Светог Ахилија у потпуности заживело. Мало насеље сабијено око цркве и у њеној сенци, као друмско свратиште и караванско коначиште, полако се развијало и урбанизовало. Чаршија се ширила и спуштала са истурене заравни у подножје према рекама. Ариље је за варошицу прогласио кнез Милан Обреновић 1880. године. 

Ариље се крајем 20. века у Србији и свету прочуло по производњи малина. Гајењем овог јагодичастог воћа у Ариљу се бави готово целокупно становништво, од лекара и професора до земљорадника и сточара. Преко 5.000 малих "фабрика под отвореним небом", на површини од око 1.500 хектара, годишње произведе око 15.000 тона малине. Поред пољопривреде и прехрамбене индустрије, заступљена је текстилна индустрија. У региону су познати текстилни производи из Ариља, са заштићеним жигом квалитета "Ариљски текстил", као и "Ариљска малина" са заштићеним географским пореклом.

Причу забележиле Елизабета Арсеновић и Мирјана Никић.