Хафиз

Хафиз је писац газела, писац „Дивана", због којег је Гете учио персијски, а наш Змај се латио посла да са немачког његове стихове преведе за збирку „Источни бисер". Хафиз је мудра персијска глава из Шираза чији маузолеј обилазе заљубљени с цвећем; цветним алејама идући под небом са највише птица на свету и с његовим „Диваном" у рукама.

Нико није сасвим сигуран када је рођен Хафиз, мада већина савремених писаца сматра да је то било око 1320, шездесетак година пошто је Хулагу, унук Џингис Кана, опљачкао и спалио Багдад, и педесетак година после смрти песника Џелалудина Румија.

Хафиз је из Шираза, града на југу Ирана који је делом био поштеђен пљачке и спаљиваља за време монголских најезда у 13. и 14. веку. Остао је без оца који је рано умро. Тројица браће, старији отишли у свет, најмлађи остао да брине о мајци. Помагао је у пекари, једва скупио за мектеб, основну верску школу и тамо изучио Куран да говори наизуст. Цењена титула хафиза коју је тако стекао постаће његово једино име. Чудо је то било и за оно време, те су многи издалека долазили да чују уме ли збиља малишан све што света књига казује напамет да изговори, а за своју радозналост су и плаћали. Тако малиша допаде до нешто новца за приватне учитеље и до још већег знања из филозофије, верских и правних наука, персијске и арапске књижевности и суфизма. Даље је подучавао друге, а сам писао, чак и као дворски песник, и у стихове ставио најлепше речи персијског језика о љубави и мудрости.

Мухамед Шемсудин Хафиз, песник, за многе пророк, за себе скромни стихотворац који је пред смрт спалио свако своје писаније које није било поезија.

Персијски песник Хафиз, наш гост из прошлости.

Аутор и уредник - Мирјана Блажић