Гости из прошлости

„Коса јој је била као мокро златно руно, а свака влас као нит чистога злата у кристалној чаши. Тело јој је било као слоновача, а реп сребрнасто бисеран, обавијен морском зеленом травом. Уши су јој биле као морске шкољке, а усне као морски корали. Студени таласи преливали су јој хладне груди, а кристали соли светлуцали су на њеним трепавицама.“

"У протоку времена, сирене су мењале обличје" - пише Борхес у „Приручнику фантастичне зоологије". "Њихов први историчар, народни певач из 12. певања Одисеје, не казује нам како су оне изгледале. За Овидија, оне су птице црвенкастог перја и девичанског лика. За Аполонија са Родоса оне су од пола на горе - жене, а на доле морске птице, а за шпанског драматичара Молину, и за хералдику, оне су полужене-полурибе. Не мање споран је њихов род. Лемпријеов класични речник наводи их као нимфе, Кишератов као чудовишта, а Грималов као ђаволице. Настањене су на неком острву западно од Киркиног, али леш једне од њих, Партенопе, нађен је у Кампањи, и по њој је добио име град који се и сада зове Напуљ. Географ Страбон чак је видео и њен гроб и присуствовао гимнастичким слетовима који су се редовно одржавали у њену част..."

„Мала сирена, због свега што је урадила, заслужује више од смрти" - рекла је канадска добитница Нобелове награде за књижевност Алис Манро, када су је новинари питали какви су били њени књижевни почеци. Писање је веома рано почело да је интересује, а све се покренуло са Андерсеновим бајкама и са Малом сиреном....

Енглески морепловац и истраживач, Хенри Хадсон, 1608. године, у свом бродском дневнику пише: „Овог је јутра један од наших сапутника опазио нимфу. На његов позив дошао је још један сапутник. У том тренутку је нимфа допливала близу бока брода, посматрајући одоздо људе. Море се узнемирило и окренуло њено тело: од пупка нагоре, њена су леђа и груди били као у жене; кожа јој је била бела, дуга јој је коса црне боје висила позади, надоле идући видели су њен реп, налик на реп делфина и прошаран тачкицама. Имена оних што су је видели - Томас Хил и Роберт Рајнер."

Њујорчани су поверовали! У њихов град стигла је сирена! Добро, не баш права, тј. није била жива, али и сиренин костур нешто значи, макар то да сирене заиста постоје. Била је година 1842, и у Њујорк је стигла сирена са Фиџија!

Оне су чаробнице са хридина, дугих коса, лепих лица, божанственог гласа, некад с огледалом и чешљем, и обавезно с рибљим репом, у грчком миту пола жене, пола птице. Због њих су морепловци и рибари губили разум, гинули, лутали по сињим морима, песмама и у понекој бајци. Оне су сирене, кад их има више, а ако је једна, нека буде само Андерсенова. То су наше гошће из прошлости.

Аутор и уредник емисије: Мирјана Блажић

Радио Београд 1, 13.05

Коментари

Bravo
Шта је све (не)дозвољено да се једе када имате повишен холестерол
Krusevac
Преминуо новинар Драган Бабић
Omiljeni režiser
Луис Буњуел – редитељ који нам је показао да ово није најбољи од свих могућих светова
Posle toliko vremena..
Репер Диди најбогатији међу славнима, Ђоковић на 68. месту
Zdravlje
Редовно коришћење аспирина узрокује хиљаде смрти годишње