недеља, 03. мај 2015, 09:05
Којекуда
Један од спомена на Велики рат је и један велики – и важан – лав! У Аранђеловцу. У парку Буковичке бање. Чека свој стоти рођендан...
Реч је о првој скулптури насталој од чувеног "белог Венчаца", мермера из утробе истоимене планине, која заједно са Букуљом окриљује шумадијску варошицу. Рат је беснео, али је 1916. један аустро-угарски официр заједно са неколицином српских заробљеника, локалних каменорезаца, исклесао скулптуру лава и тако показао да венчачки мермер може да се користи за много узвишеније, уметничке сврхе, а не - као до тада - само за надгробне споменике или као грађевински материјал. А постављањем скулптуре баш у парку Буковичке бање, утрт је још један пут - формирању, практично, музеја на отвореном каквих, тог типа, има само још три у целом свету.
Данас, на простору од двадесет и два хектара парка у центру Аранђеловца, "као у гнезду, или језгру, дозревају и одуховљавају се милиони тона дивљине околних мермерних планина" - да позајмимо ову лепу реченицу незнаног аутора, доступну свима преко Интернета. Јер, педест година после израде и постављања прве скулптуре - за којих је, додајмо, представљено више оних које представљају неке од најзначајнијих личности наше историје - 1966, покренут је Симпозијум скулптуре "Бели венчац", који је Аранђеловац и Србију сместио - показује се, непроменљиво - на вајарску мапу света. Две године касније, 1968, фанфаре су најавиле сусрет мермера и звука, јер је покренута међународна уметничка смотра истог имена, у оквиру које се већ готово пола века представљају највреднија музичка, фолклорна, драмска, балетска, књижевна, ликовна - раније и - филмска остварења из целог света. Од 1973, део "Мермера и звука" је и међународни фестивал "Свет керамике".
Клецала је и посустајала смотра по проласку златних и доласку тешких година распада бивше државе, и после тога, двехиљадитих, али је ипак опстала и од 2007. живи новим животом захваљујући понајвише вери и истрајности аранђеловачког заљубљеника у уметност Миломира Недељковића и неколицини младих људи који су тада прихватили изазов да манифестацију с којом су у родном граду одрастали, врате на место које јој припада.
Када смо их среле пре нешто више од годину дана, већ су много говорили о томе како ће бити ове, јубиларне године, када симпозијум "Бели Венчац", а са њим и смотра "Мермер и звуци" обележавају педесет година постојања. Миодраг Фишековић, иначе, четрнаест година млађи од манифестације, тада је руководио њоме као директор, а нама је био домаћин и саговорник у прелепом павиљону, галерији у срцу Буковичког парка. Сада је уредник Сценског програма смотре и члан њеног Управног одбора. У разговору је много пута помињао Невенку, Поповић, тада секретара Смотре, а од ове године она је директор. Добро је да је схваћено да их не треба мењати, већ им само мало променити улоге, јер су њих двоје, заправо, срце "Мермера и звука".
А Ви ћете слушати како оно куца, пратећи ритам длета вајара са свих континената и ритам свих осталих уметности, сваког лета, у миру и раскоши аранђеловчког парка.
Тај ритам ухватиле - Мирјана Никић и Елизабета Арсеновић.
Фотографија са насловне стране преузета са obidjisrbiju.com
Коментари