недеља, 15. феб 2015, 09:05
Којекуда
Кажу – још у доба цара Стефана Душана Силног, од ораховачког виногорја до престоног Призрена, постојао је виновод да би властели омогућио да, кад год пожели, ужива у отменом, боговском напитку који крепи и просветљује...
Легенда је то, наравно, али се њоме чува сећање на дугу традицију бављења грожђем и вином у Метохји, која се цела, географским положејем, рељефом и саставом земљишта, напросто нуди за узгој винове лозе. И данас, питомим падинама њених брежуљака господаре шпалири уредних винограда... И сви се Метохијци, макар само за себе и своје задовољство, баве производњом вина. Не могу другачије...
Не може другачије ни Здравко Антић, рођени Ораховчанин, инжењер технологије, раније водећи технолог предузећа "Косово вино" у Малој Круши и, потом, највећег извозника вина у некадашњој Југославији, предузеће "Орвин", баш у Ораховцу. Тридесет и осам година рада - од 71 године живота - посветио је виноградима, виновој лози, грожђу и, највише, вину. Није престао ни када је капија привредног гиганта "Орвин" заувек остала затворена за њега, као и за све остале Србе запослене у њему, 1999. године.
Пошто је с породицом, женом и три ћерке, најпре преживео страхоте рата у Ораховцу, а затим схватио да може отићи где год другде, тамо живети - или животарити - али да нигде неће наћи рајску башту родног краја, тако податну за његову велику љубав, винарство, остао је у кући у којој се и родио, и 2003. покренуо сопствену винарију.
Данас је један од око 800 Срба који упркос сталним и несмањеим притисцима опстају у Ораховцу, у Горњој Махали, где живе практично у резервату површине 150 са 150 метара. И прави вино. И живи вредно и поштено. И несебично дели винарске савете. И срдачно дочекује госте. И смеје се. И засузи. И неће да оде.
И све то забележиле "којекуда" - као и увек - Мирјана Никић и Елизабета Арсеновић.
Радио Београд 1, 09.05
Фото: Мирјана Никић и Елизабета Арсеновић
Коментари