Којекуда

Ако су се цифре у међувремену промениле, није пресудно за нашу причу.

За нашу причу важно је двориште, травнато и повелико, затим један амбар и кућа, али не занемаримо ни шљиве, које су нам послужене из руку љубазних комшија.

Био је крај августа, летњи дан - поподне, као створено за лепу, баш лепу причу... Представите себи поменуто двориште и невелики сто, на столу оне шљиве, магличасто плаве, а за столом наши домаћини - сликар Брацо Азарић (успут, Брацо му је право, тј крштено име) и власник куће, дворишта и оног амбара важног за причу, Раде Новаковић, наставник физичког васпитања у пензији.

Обојица проседи, дружељубиви. Брацо сликарски смирен, а Раде енергичан и жељан да исприча све о ликовној колонији "Сликари из моје улице", коју њих двојица заједно организују од 2009-те године. Идеја је рођена из жеље да се друже, из љубави према сликарству, али и са намером да одгајају ликовни живот и младе таленте у својој околини.

Док су нам причали своју мотивишућу причу, увелико се припремала шеста колонија сликара, дакле пројекат поптуно, тј стопостотно успешан - по једна колонија сваког последњег викенда у августу.

За то време настала је и огромна колекција слика која се чува у Радетовој кући - галерији, неколицина новокозарчана и млађих гостију уписала је Ликовну Академију, а планирају се и путујуће изложбе по Србији. И све то настало у оном раније помињаном амбару - који је унапређен и преуређен у - сликарски атеље.

Којекуда са вама Елизабета Арсеновић и Мирјана Никић.

Радио Београд 1, 09.05