Велика Хоча - вино и истина

Крај је традиционално богат виногорјем, захваљујући великом бројy сунчаних дана и надморској висини од 400 метара, као и благој клими, заштићен са источне и северне стране планинама, тиме и од хладних ветрова. Због тога је Хочанско виногорје једно од најблагороднијих у Србији, а и чувено на далеко.

У историјским изворима Велика Хоча позната је од 12. века када је Стефан Немања ово место приложио манастиру Хиландар, па је то једно од најстаријих српских насеља у Метохији. Немањини потомци су потврђивали дар Хиландару и увећали хочански метох, тако да је у средњем веку Велика Хоча била јак привредни и духовни центар са 24 цркве и два, три манастира и имала је и свој трг.

Узгој винове лозе и традиционална производња одличних вина у Великој Хочи допринели су изградњи бројних грађевина и објеката, познатих као винице - јер се у њима чувало вино. Виница манастира Дечани своје виногорје у Великој Хочи има још из времена цара Душана и у њој се данас производи дечанско вино.

До агресије НАТО-а на Косово 1999. године, у насељу Велика Хоча није било ниједне албанске куће. Данас у Великој Хочи, као у својеврсном изолованом гету, живи око 700 Срба, суочених са драматично тешким условима немиле свакодневице и безмерне патње, без основних људских права, често без струје и воде, те потпуно изолованих у окружењу околних села настањених Албанским становништвом. Веома чест случај је физичка немогућност одласка до сопствених винограда, које годинама заузимају "албанске комшије", принуђујући преостало српско становншство, без икаквих материјалних прихода и немогућности коришћења сопствених добара, на "тихо" исељавање.

Велика Хоча и околина, су последњих година били у својеврсном гету. Иначе место Велика Хоча и Ораховац су такође, нажалост познати и по томе што су отмице и убиства Срба почеле још пре НАТО - агресије. У Великој Хочи је 2009. године откривен и освећен, споменик убијеним и киднапованим Србима на Космету.

Слушаћете причу о животу у Великој Хочи коју су нам испричали чланови породице Накаламић, који овде живе у кући својих предака, и ту су читав свој живот. Непосредни, гостољубиви, отовореног срца. Нама су понудили своје вино, свој ручак, почасна места у својој кући...И најважније - искрену и очаравајуће једноставну причу о томе како живе.

Слушале их и забележиле Мирјана Никић и Елизабета Арсеновић.

Радио Београд 1, 09.05