Којекуда

А баш Светом Јеремији посвећена је најстарија црква-брвнара у Србији, неки кажу и једина кућа-црква, подигнута у Гораждевцу крајем 16. и почетком 17. века. Иако веома мала, црква има потпуни црквени брод, као и припрату те на иконостасу аутентичне двери из времена настанка. Но, Гораждевац је још много старије насеље; зна се то, јер га још 1220. године помиње краљ Стефан Дечански у повељи манастиру Жича.

Девет векова траје ово место, данас као највеће српско село у Метохији са око хиљаду становника и као једна од најизолованијих средина на Космету са неалбанским живљем, у потпуном албанском окружењу.

Рекло би се да имају готово све неопходно за нормалан, обичан живот: дом здравља, дом културе, радио-станицу, огранак скупштине општине, основну школу, одељење пећке гимназије "Свети Сава" - која је недавно прославила стогодишњицу постојања, три стручне школе, пошту, полицијску станицу, још једну, нову цркву, неколикопродавница, кафану, кафић... Постоји све то, и ради, али оно што даје доминантни печат и животу у Гораждевцу, и утиску који понесете када га посетите јесте да као да је све метафорично покривено великом сенком коју баца омањи споменик у центру села - страдалима у рату 1999. и деци која су убијена 2003. док су се купала у Бистрици.

Јер Гораждевац је некада био само месна заједница града Пећи, са око три хиљаде житеља, од којих је две трећине напустило своје домове спасавајући голи живот пре петнаест година. Они који су остали, решени су да остану заувек, али моле за мало помоћи од државе чијим се делом једино осећају.

Чућете, "којекуда", како о животу у Гораждевцу причају: директор и главни и одговорни уредник Радио Гораждевца, Дарко Димитријевић, лекарка у Дому здравља, др Станислава Радовић, и мештани - Србин, Ранко Здравковић и Ром, Алберт Бериша.

Све забележиле - Мирјана Никић и Елизабета Арсеновић.

Радио Београд 1, 09.05