Којекуда

Мада, није то баш ни обичан камен са којим Иван ради. То је бели и надалеко - до Америке! - чувени венчачки мермер, из мајдана на планини Венчац поред Аранђеловца. Први рудник отворио је још 1905. краљ Петар Први Карађорђевић, када је почео да зида своју задужбину на Опленцу, а стручњаци кажу да су резерве мермера ту практично - неисцрпне.

Већ десетак година, Иван Ђорђевић је власник сопствене уметничко-клесарске радионице "Наследник" у Аранђеловцу, смештене поред веома прометног локалног друма, са директним погледом на рудник мермера на планини Венчац, тачно преко пута. Уочава се лако, као једна велика, светла тачка усред густог и тамног зеленила столетних листопадних шума. Диван поглед, посебно за клесара, заљубљеног у свој занат...

И сигурно се питате, баш као што смо се и ми питале - чији је Иван наследник, кад му се радионица тако зове. Одговор је, на први поглед, изненађујући - ничији. Почео је као петнаестогодишњак, помажући вајарима, учесницима чувене смотре "Мермер и звуци", посебно Владану Мартиновићу, који је први препознао његов талент да све што види може и да пренесе у камен. Шест година је провео у његовој радионици. И још шест у друге две. Тад је отворио своју.

Иван Ђорђевић је наследник, заправо, старог умећа српских мајстора клесара које је увеличало, понајвише, лепоту наших манастира - њихових рељефа на фасадама и унутрашње украсе. Он је наследник тајни заната и уметничког посвећења које чини да можете да осетите мекоћу крила анђела, или нежност перја голубова, или титрај преплета лишћа и цвећа у венцу од ружа. А све од камена.

Ова "којекуда" прича је бела, глатка и вечна као мермер, а пренеће вам је и овога пута - Мирјана Никић и Елизабета Арсеновић.

Радио Београд 1, 08.05