Гости из прошлости

Довиђења је као рам за слику, као оквир за сличицу из живота. И не смета ако таквих оквира има много. Понекад, они могу да се прелистају, као албуми с успоменама:
„Бранка из Трговачке школе била је лепотица и душа од жене. Такво јој је било и довиђења. Лепо, одмерено и душевно. Иначе кажу да се добри људи поздрављају другачије од оних других, некако мекше и топлије. Њихово довиђења привије се као мелем за сваку бољку. Тако је било и са Бранком. Овлаш укоси очи и врхове образа, уто се укаже осмех широк и срдачан, па заплови поздрав. Реч широка и комотна, да у њу стане и оно што се само мисли и ретко казује. Довиђења - као цела доброта.

Од Иванке из зграде преко пута увек се на растанку чуло двапут ћао. Кратка реч, па се двапут ослони на саму себе. А њена мајка Стана, никад да се опрости. Брза у говору и лака на мисли, таман да крене, каже и довиђења, ма и кораком се одмакне, кад се сети да још нешто није испричала. Меље Стана и њено довиђења најтеже пада. Ваљда зато што се никад не зна кад ће да наиђе...

На селу се одувек знало и поштовало - кога год сретнеш, с њим се поздравиш. Ако је близак, кажеш коју реч више, иначе онако, не мора. Мада некад добро дође и кад се с непознатим распричаш. Оде ти терет с душе или нека милина ко у рупу безданицу. Себи олакшаш, а другоме не нашкодиш...

У "Гостима из прошлости" - била једном нека довиђења.

Аутор и уредник: Мирјана Блажић Микић

Радио Београд 1, 13:05