Седмица

Гост емисије је један од највећих српских сликара Љуба Поповић. У Паризу га својатају и кажу – он је француски сликар српског порекла, а у Србији га оптужују да је националиста. Говори о политици, култури, уметности, оштро бескомпромисно и отворено... Са њим је разговарао Зоран Продановић.

ЗОРАН ПРОДАНОВИЋ:
-За који месец ове јесени навршиће се пола века од када сте са четири платна из београдског периода под мишком или 6, оних радова који су се најлакше могли понети и с њима сте стигли у Париз. Какав осећај имате када се осврнете на тај временски трен, а уметнички дубоки траг?

ЉУБОМИР ПОПОВИЋ:
-Па прво, ја сам доста наивно схватио мој долазак у Париз, мислећи наравно да ће сви да попадају у несвест. Био сам прилично препотентан у односу на моју околину. Међутим, већ на самом доласку сам видео да је то доста тешко, а иначе сам отишао без пара. Отишао сам са сто франака. И на моју срећу у тој некој ситуацији која је била безнадежна, неки мој пријатељ са Академије примењене, Берић, дао ми је неки посао да фарбам стакла и тако сам почео. Објективно гледано, како је говорио тај трговац који је узео неке моје слике, рекао је, за тебе тек долази време, много, много касније. Тако да на моју срећу, мене је госпођа Сињак, ћерка Пол Сињака која је била велика пријатељица Мила Милуновића и Марка Челобоновића упознала са тим Рене де Совијеом који је у то време, био онако, како да кажем, господ бог као писац или човек који је био код Галинара и написао чувену књигу Арт фантастика. И тај Рене де Совије када је видео моје слике он ме је препоручио тој галерији. И онда је галериста купио свих 6 слика, с тим да ми месечно отплаћује по мало. Тако је почело.

ЗОРАН ПРОДАНОВИЋ:
-Како данас прихватате формулацију "француски сликар - српског порекла"?

ЉУБОМИР ПОПОВИЋ:
-Сликарство практично нема границе. Ја не правим никакво српско сликарство, пошто сматрам да не постоји, као што не правим исто тако ни француско сликарство. Значи, сликарство је једна универзална прича за очи, а очи поседује цела планета, према томе ја покушавам да направим нешто универзално, нешто што је ван такозваних етичких или порекла неког фолклорног, да тако кажем. То су слике које имају више неку метафизичку причу.

ЗОРАН ПРОДАНОВИЋ:
-Одлазак у Париз једноставно сте објаснили и близином Лувра. Али Француска је била уметничка колонија и писаца, филозофа, а и других уметника. Данојлић, Киш, Јонеско, Сиора, Макин и безброј других афирмисаних и анонимних. Да ли је данас Париз та шанса за уметничку надградњу?

ЉУБОМИР ПОПОВИЋ:
-Много је теже данас зато што има пре свега мање галерија, онда нема више галерија са амбицијама да формирају неког сликара. То је врло битно, а трећа ствар то је, ја сам пао у једном одређеном периоду. Знате, нешто што је врло важно што ћу да кажем, а то је, да наша београдска средина и уопште Србија, па чак и она у ширем оквиру и предратна Југославија и Југославија Јосипа Броза, на тој нашој територији све што је написано из области филозофије, литература у свету је преведено у Србији. Нема ни једна значајна књига која није преведена код нас. Онај ко је хтео овде да се образује, да стекне нека виша сазнања он је имао нашу кинотеку која је трећа у свету, можда и друга. Значи, могао је да види најбоље светске филмове. Наш филмски репертоар у том периоду је био много моћан и значи онај ко је имао ту врсту образовања, мислим кад кажем, јер ја кад сам дошао у Београд из Ваљева, овде су биле личности врло јаке које су дириговале културом, не као сад. Био је ту Бихаљи Мерин, био је Алекса Челебоновић, био је Жика Богдановић, био је Оскар Давичо, био је Васко Попа, био је брат од Стамболића који је водио Нолит. То су биле све јаке личности. И тај Београд тадашњи је био стварно једна културна метропола где се могло много научити. Е сад, то вам кажем због разлога што, као такав, кад одете у Париз и када имате та виша знања ви можете одмах да упловите у овај један виши круг интелектуални у Паризу. Јел ви не можете да, није само слика, у питању је и личност која то слика, што се сликар на неки начин презентира. Ви не можете сад да имате неки контакт са неким Ентјангом, Андјагом, високим њиховим интелектуалцима ако нисте прочитали њихове књиге, бар наслове. Према томе, ја сам имао среће да сам упловио одмах у тај круг, тих људи који пишу и с обзиром да су слике биле доста екстремне и врло чудне мене су на један начин прихватили. Премда то сликарство није сликарство да се продаје као мали хлеб. То сликарство тражи специфичне колекционаре, људе који познају уметност да би сликар могао наравно да опстане.

ЗОРАН ПРОДАНОВИЋ;
-Негде сам пронашао да је ваш мото "Сваки сликар сам себе слика". Нисам га разумео буквално, али никада нисте насликали аутопортрет.

ЉУБОМИР ПОПОВИЋ:
-Па јесам један, једанпут, али то је анегдота, Мислим, зато што у тим периодима кад су многи наши људи долазили у Париз, отпочевши од Данила Киша до Миодрага Булатовића и међу њима је био и чувени брат Бате Стојковића - Жика Стојковић. И сада, ти српски такозвани, ајде да кажем писци интелектуалци, врло мало су познавали сликарство и ја сам у то време био чак и оптужен да на мојим сликама нема ништа српско. Нарочито се Жика Стојковић истицао по томе и онда једног дана он дође у атеље и пита мене - да ли ти умеш да насликаш нешто нормално? Ја кажем, Жико извини шта ти подразумеваш под тим нормално? Па каже, нешто, неки портрет, неку мртву природу, каже пејзаж. А ја кажем, Стојковићу, ја сам трљао 6, 7 година академију, две године код Мила и ми смо годину дана радили портрет. Значи, могу да направим сваки портрет. Па каже, ето на пример да ли можеш да направиш мој? Ја кажем седи, онда Жика седне, међутим ту сам ја имао неку палету и једно велико огледало и један велики огроман картон. И наравно Жикина глава ме није много инспирисала и ја онда направим неку велику гугуљу, зелену, извучем ове моје очи, ово оно. Одједанпут, Жика скочи да види како изгледа његов портрет и онда каже, па ово, па бог те, ово нисам ја, ово си ти. Ја кажем, Жико, свака глава није за сликање. Има сад на једној слици, коју је узео један штампар, то је једна мала слика, није мала, средње величине која се зове "Лолита и вампири". Међутим, на тој слици је Лолита у првом плану, са малим женским сексом, међутим, ја приметим да би можда и ја могао да се убацим међу те вампире, тако да сам на десној страни слике, зеленом, онако неком нежном бојом, направио један мали аутопортрет где и ја вирим заједно са осталим вампирима, ...да узму Лолилу

ЗОРАН ПРОДАНОВИЋ:
-Говорићемо још о вашем уметничком опусу, али желим да Вас питам и о ширем друштвеном ангажману, који никада нисте избегавали. Један такође признати уметник писац тврди - политика је одувек била српски усуд, данас се више не прихвата

ЉУБОМИР ПОПОВИЋ:
-Мој однос према власти, према политици је отприлике реципрочан, какав однос има власт према уметности. Према томе, ниједну власт која се према уметности лоше односи не могу да прихватим. Према томе, уколико власт нашу културу, која је у ствари наша једина ствар коју ми носимо и која нам држи кичмени стуб, ако та власт не води рачуна о култури вероватно ја нећу никада имати никакву везу са том влашћу. Да ли је то демократија, да ли су ови сад напредњаци или ко зна ко све може да дође на власт. Мене тај део не занима, јер мене интересују прво харизматични типови. Некада сам упознао Кочу Поповића и Милована Ђиласа. То су људи који су имали неку енергију, неку снагу врло чудну. И уопште ме интересују ти неки мутанти како се то каже, као што је Стаљин, Хитлер, Мусолини, Александар Велики и Наполеон Бонапарта. Значи, мене не интересује политичка позадина једног Хитлера. Мислим, тај ме део уопште не занима. Прво што то није ни мој посао, ни мој начин размишљања, али мене интересује феномен мутанта. То значи феномен човека на планети земљи који је ван серије. Значи и ја спадам у неку малу линију тих мутаната, јер да ви тражите од мене да вам поновим ову слику, да ми дате милионе, ја то не могу више да урадим.

ЗОРАН ПРОДАНОВИЋ:
-Дакле да се вратимо на ову причу, не препознајете политичку опцију Србије за коју бисте се заложили.

ЉУБОМИР ПОПОВИЋ:
-Па знате шта, мислим да цела политика Србије је по мени до сад погрешна. Погрешна зато што у Европу се иде културом, а не причом. За мојих 50 година, које сте ви на почетку поменули Србија и Југославија, ондашња Брозова, ми нисмо имали ни једну манифестицију културну у Паризу. Чувени Ланглоа је долазио код Јешића, сећам се овде у Кинотеку да се мења као ови, који марке, филателисти, донесе неки филм са Жан Габеном, па му онда овај да вампира и тако даље..Значи, услови и стање културно те неке наше Србије је трагично зато што имамо, а ништа не показујемо. Даље, у своје време Академија наука, Српска академија наука је требала преко Катарине Амброзић да направи у својим просторијама када је академија цветала, када је био Цвејовић покојни и тако даље, велику изложбу српског симболизма. Српски симболизам, ми смо покушали у Ваљеву да направимо једну малу мини изложбу, али то је огромна, огромна количина материјала. И сад замислите, Катарина умре и то је требао да уради Кукић Бранко из Чачка, међутим они то одбију и та изложба пропадне. Е сад, где би нам био крај, да је направљена једна велика изложба, да се то понудило музеју Дорсе, а у музеју Дорсе су сви излагали свој 19. век сем нас, а ми имамо најбољи 19. век. Значи, тамо се једноставно пише о нашим глупостима, а никада о нашим вредностима. Јер, објективно гледано Париз је ипак центар света, културни центар света.

ЗОРАН ПРОДАНОВИЋ:
-Косовски проблем је питање на којем наша власт већ две деценије показује тај неки губитнички менталитет. Сада смо у фази када челници државе кажу, добрих решења више нема, пристајемо на најмање лоша.

ЉУБОМИР ПОПОВИЋ:
-Знате шта, ту има неких ствари о којима се не пише и о којима се много не зна. Гледано геополитички, ако хоћете стратешки, њима је требала једна огромна база Американцима да држе Европу у шаху и један део Русије. Они су имали велику армију у Немачкој и ту армију је требало негде сместити и они су у доба још Милошевића тражили да на Косову направе базу. То је највећа база у Европи, америчка. Наравно Милошевић какав је био и такав и није пристао на то, уз виски. Прича основна је да Американцима треба база, из те базе се лиферују у свет такозвани "пси рата", тамо се обучавају, ти "пси рата" су направили чак чабламу код Гадафија, направили су чабламу у Египту, направили су сад у Сирији, али то нико не сме да каже, али ја смем.

ЗОРАН ПРОДАНОВИЋ:
-Наша уметничка дијаспора на западу има низ примедби на рачун Европске уније. То се сматра извесним лицемерјем, у том смислу апострофирају се Милован Бановић и Ви.

ЉУБОМИР ПОПОВИЋ:
-Па знате шта, пошто живим тамо 50 година ја познајем тај менталитет. Чини ми се да је то Његош, а можда и неки други наш песник рекао "Латини су старе варалице". Знате, у ово садашње време више нема стеница, знате, али ви као човек мало старији знате шта значи стеница. Оне су становале у пукотинама кућа и ноћу излазиле да сишу крв. И то су се кретале по овим танким деловима човека. Европска заједница данас је права стеница, она сише крв. Она је уништила Грчку, уништила Кипар.

ЗОРАН ПРОДАНОВИЋ:
-А мислите да не даје инфузију, не?

ЉУБОМИР ПОПОВИЋ: 
-Не, ретко, убаце када виде да је овај већ отишао у аут. Онда му мало шприцну. Словенци су сад, ваљевски речено "најебали ко жути", Шпанци исто тако, сваки дан штрајкују, Португалци да Вам не причам. Француска се љуља исто тако са овим Пинокиом који води земљу безвезе. Ова Европа сада држи све те мале државе путем пара, држи их у шаху, набаци ону омчу, знате оне омче што се набацују џукелама када шинтери јуре керове, па има она омча и само је повуче. Е, та омча је око Грка, та омча је на Кипру, та омча почиње да се стеже и око Италије и наравно осталих. Значи они држе Европу на тај начин.

ЗОРАН ПРОДАНОВИЋ:
-Реците ми, да ли је критика и та врста негације запада заправо окренутост истоку, преферирате Русију?

ЉУБОМИР ПОПОВИЋ:
-Ја мислим нисам прогнозер, нисам политичар, не знам какви су односи, али овако како се ми данас понашамо, Русија ће нас напустити, то је сигурно. Пустиће нас у загрљај запада, јер знате шта, једну ствар коју хоћу да Вам кажем, а то је ово, ако хоћете да уништите један народ једноставно му уништите културу и тај народ је готов. Ја сам у три наврата рецимо био у Израелу. Израел може сада на америчкој застави да стави једну звездицу као њихова држава. Цео Израел је американизиран, они више не постоје. Укинути су сви језици, само је енглески и хебрејски остао. Све је американизирано и барови и клопа и Мек Доналди и начин облачења и тако даље. Ја сам задњи пут био тамо, хоћу да Вам кажем да они не презају од тога да вас уче шта ћете да једете, а камоли друго. Они владају светом, они боље познају психологију Срба него ми што је знамо. Они знају све о нама.

ЗОРАН ПРОДАНОВИЋ:
-Ви о политици генерално немате високо мишљење, колико памтим Ваша дефиниција је "Политика је умовање нижег реда". Да ли зато ни политика не воли Вас, па Вам је оспоравала и уметнички ауторитет?

ЉУБОМИР ПОПОВИЋ:
-Све је зависило од човека. Ја на пример нисам неко ко воли музеје. Ја их презирем, ја више нећу да продам слику у музеју.

ЗОРАН ПРОДАНОВИЋ:
-Али сте против тога што су затворени наши музеји.

ЉУБОМИР ПОПОВИЋ:
-То је друга прича, то су ови народни, где је народно благо, знате то је друга прича. Народни музеј је народно благо. 10 година затворен музеј нема ниједна земља у свету. Ниједна њам-њам држава то није урадила, али да ови доле који клопају људе- канибали и они да имају музеје, а ми немамо, мислим то је страшно. Е сад, ко је то урадио, мислим то су врло покварене приче, које су вероватно стигле од Сороша. Он им је понудио да реновирају музеј, они су ко последњи кретени све то спаковали, негде однели, а онда он престао да даје паре.

ЗОРАН ПРОДАНОВИЋ:
-Ви важите за српског националисту и колико знам искључујете негативни контест те квалификације.

ЉУБОМИР ПОПОВИЋ:
-Па чекајте, да Вам кажем. Ја сам постао националиста оног тренутка када сам видео колико се пљује по Србији. Иначе дотле, ја сам ипак из ваљевске нахије, тамо се говори најчистији српски језик и тамо не постоји, Цигани су чак врло добро примљени у Ваљеву. Значи ми у том нашем крају никад нисмо имали неку националну варијанту. Мислим одатле се и Илија Бирчанин, испод мрка Медведника сура, где се легу јастреби и змије, каже родно место Бирчанин Илије. То је стварно овако један сегмент у тој Србији. Тако да је немогуће да ја будем националиста, али не могу да трпим да се неправедно односе према нама, да ништа о нама не знају. Наравно, део кривице сносимо и ми јер нисмо показали. Они немају појма да је Србија била царство на пример, да су то били двори, да су биле интриге као код њих. Мислим, не знају ништа о нашим краљевима. Рецимо, краљ Милан је био један од највећих познавалаца сликарства од свих царева, краљева, као Нупорд. Милан је купио и чувену слику Тулуз Лотрека за своју лову, наравно он је то на коцкама добијао, али Милан је испао неко мало чудо наше.

ЗОРАН ПРОДАНОВИЋ:
-Више пута сте стали у заштиту цркве, али у бројним аферама које су дуго скриване сада тешко правдате понашање неких владика, што наравно утиче и на општу слику о цркви.

ЉУБОМИР ПОПОВИЋ:
-Па знате шта, црква, ми живимо у једном периоду где је све покварено. Нема више ни часне речи, нису попови исти као што је био мој деда поп Пера или мој ујак Душан Митровић. То су били попови који су служили свом народу. Дошла су нека времена и ми смо ушли у једну фазу кад је све труло и покварено. Нису само попови покварени, него покварен је читав један народ и изгубио је етику и морал и аутоматски то се дешава и у цркви. Према томе ја цркви ништа не могу да замерим, ово што сте ви рекли, из простог разлога, што је она део народа, а наш народ је практично заведен на најнижи ниво, зато што се уселио кич, уселиле су се неке смешне вредности. Да наведем један детаљ, не морам да га именујем. Али ако имате министра за културу, који иде у Ваљево на фестивал шљиве, а не дође на отврање изложбе рецимо Миљенка Станчића или Воје Станића. Који је то ниво онда када министар за културу иде на фестивал шљиве.

ЗОРАН ПРОДАНОВИЋ:
-Да се вратимо управо Вашем уметничком ангажману. У галерији Париски круг, у којој водимо овај разговор, отворена је изложба ваших слика, прикупљених из приватних колекција. Представљена су дела, како је наведено, која одавно не припадају аутору. Прилично непрецизна, а вероватно и нетачна формулација. Тај однос уметника и дела је ваљда нераскидив, независно од физичке удаљености.

ЉУБОМИР ПЕТРОВИЋ:
-Знате како, сликар док живи са сликом, то је једна прича. Кад слика оде, што каже, кад се уда, онда је то већ други део приче и врло је за мене данас битно код кога се слике налазе. Мени је јако важно да сам у таквој ситуацији да могу да бирам, то и Жика зна, коме ћемо да продамо слику. Значи ова изложба је направљена са једним врло прецизним циљем, да се покаже да постоје колекционари у Србији. Значи људи који купују слике. То је број један. Број два - ова изложба се односи у сваком случају, нарочито књига која је изашла, која је јако добро урађена, на колекционаре које је својом заслугом Живојин Иванишевић покупио. То значи, он је пронашао људе, што мене специјално радује - младе, значи не нашао диносаурусе у генерацијама него нашао младе људе који су почели да купују моје слике. Значи ова изложба је такозвана увертира да се мало покаже Београду шта сам ја радио у току година.

ЗОРАН ПРОДАНОВИЋ:
-Један апсурд је очигледан у Вашој каријери. Независно од дугог боравка и живота у Паризу, више сте излагали ван Србије, него овде.

ЉУБОМИР ПОПОВИЋ:
-Ја тамо живим скоро 50 година и тамо ми је место боравка. Ја овде немам ни место боравка, кад дођем ја сам у хотелу. Значи, ја гостујем у Србији, иако сам везан можда емотивно, како да кажем за неко тло. Сваки човек мора да има неко тло од кога је потекао. Ја имам велико поштовање према Србији и српској земљи. Имам велико поштовање према креаторима којих има овде јако много, нарочито у Београду и због тога, због постојања такве неке елите мени је драго да дођем, али ја тамо живим.

ЗОРАН ПРОДАНОВИЋ:
-За посебно тумачење је и чињеница да сте Ви члан Српске академије наука, а да никада нисте имали изложбу у галерији Академије

ЉУБОМИР ПОПОВИЋ:
-Прво, када су ми понудили да будем члан Академије, морам да Вам признам да сам врло тешко донео ту одлуку, јер ја не волим, нити да добијам награде, нити да будем члан било чега. Међутим, из простог разлога да их не увредим, јер сам сматрао да у тој Академији има седих глава, ја сам тада био мало млађи него сад. Ја сам пристао, ја сам дописни члан Српске академије наука. На иницијативу Срејевића, покојног, требало је да се направи изложба. Све је било спремљено и каталог, међутим настао је чувени ембарго, ако се сећате, путовало се преко Будимпеште и није било могућности да дође ништа код нас у земљу и ми смо ту изложбу одложили. Године су прошле, одједанпут неки Винко Давидов или како се звао, је водио ту галерију и хтео је да направимо изложбу. Ми смо спремили све и каталоге и слике и тако даље и остало је да он узме, Медаковић је био тад још увек жив и Медаковић је хтео да отвори изложбу. Ја сам имао мали отпор, али сам пристао, јер сам рекао да овде има пуно људи који познају моје сликарство. И међутим, шта се десило, нешто одједанпут једне ноћи зове мене Давидов и каже да је моја изложба отказана, на месец дана пред отварање. До данашњег дана нико ми није одговорио на то питање. Медаковић је можда однео тајну у гроб, на мојем месту је излагао неки Македонски Кричер који је правио неке лоше скулптуре. Шта је ту било иза, немам појма. Од тог дана мој однос према Академији је постао доста хладан. Ја сам се распитао, да ли могу да се испишем из те Акакдемије, кажу то је за живота, не може. Добро. Љубомир Симовић покушава сада да нешто организује и тако даље, међутим је не могу да се бавим организовањем те изложбе. Ја сам већ човек у годинама и не могу да се петљам око такозваних техничких ствари. Они сад хоће да праве изложбу, али треба ја да им нађем паре. Знате како, што кажу у Ваљеву мом крају, "ниси ми рикао на Божић". Шта имам ја, пре свега у мојим годинама да тражим спонзоре и паре, јер то нема наде. И сад то је на мртвој тачци и ја не верујем да ћу уопште икада излагати у тој Академији.

ЗОРАН ПРОДАНОВИЋ:
-У седам мени познатих монографија о Вама низ је квалификација која поред естетског доживљаја упућује и на дубинска тумачења Вашег сликарства. Навешћу неке, Љубино сликарство изазива радозналост, неодајући своје тајне, затим, Љуба је барокни мајстор космичке апстракције, а историчар уметности Александријан у монографији Љуба кратко закључује -то је сликарство имагинације и спознаје и додаје, то су слике пустоловине. Јесу ли Вас они препознали? 

ЉУБОМИР ПОПОВИЋ:
-Лакше ћу Вам одговорити на један други начин. 1929. године у галерији Пјер, значи 
између два рата, излагао је Ђорђо де Кирико. И Ђорђо де Кирико у својој аутобиографији пише следеће: Имао сам велики успех у Паризу откако сам дошао из Рима. У галерији Пјер имао сам најмање 10 или 15 критика јако добрих на моје слике. Текстови сви о мени су изванредно написани и онда тачка, каже, али нико ништа није разумео. Хоћу да Вам кажем, сваки човек, сваки писац, има своје виђење ствари, међутим суштина је врло тешка да се одгонетне. Тако да све ово што сте сад навели, одговор је тајна. Има једна тајна коју ни је не могу да одгонетнем, како настају слике, због чега се то слика. Колико је то унутрашње и спољно и тако даље. Један од највећих разлога зашто сликам је зато што не знам шта ће ми се десити на платну. То је једно путовање у непознато, чиста једна мистерија која практично открива један део мене изнутра, онај који ја не познајем. Јер, ја никада нисам слику замислио, никада нисам направио скицу да бих направио ту слику. Значи, за мене би то била несрећа да ја сад морам да неку ствар коју имам у глави да изнесем тако. Јер шта би онда би било? То би било пре свега много бедно јер оно што човек замисли и оно што покушава да стави, то је огромна разлика. То што ви замислите, то може да буде феноменално лудачки, а да изведете не можете. Е, захваљујући Академији ја сам научио занат, тако да ја практично док сликам не муцам, него могу да се изразим. То је велика ствар. Значи могу да се као један писац, који је научио да пише, где се ставља тачка, запета и тако даље, значи ја могу да се изразим и то ми је, како да Вам кажем, један тренутак када ја флотам, када практично не постојим. Тренутак, ако смем да кажем, једини неке мале среће на планети Земљи. Све остало је страва.

ЗОРАН ПРОДАНОВИЋ:
-Једна од Ваших карактеристика је велики формат. Да ли је то зато што се те слике читају као прича и дуго путовање морем имагинације? И ово су, што сам сада рекао формулисали зналци, али је тај доживљај утисак и просечног посматрача.

ЉУБОМИР ПОПОВИЋ:
-Па знате шта, ја радим сваке две године или три по једну велику слику. Кад гледате овде како је потписана и шта пише, углавном свака од тих слика је рађена по једну или две године најмање. То значи да је то практично неки мој роман, ако смем тако да кажем, у коме има свега, од пејзажа, до љубави, до несреће, до трагедије, до смрти и тако даље, тако да ти мали моји романи практично су ме пратили у животу. Ја сам направио најмање сто и нешто тих великих формата, има око 36 нормалних. Хоћу да кажем да поред тих слика, како би то рекли у мом крају, кад хоћу мало да олабавим, ја онда тако правим неке мале скице и тако мало се вежбам, у ствари тренирам да не заборавим. Као неко ко не свира на клавиру сваки дан па мора мало да пипне дирке, тако ја радим неке мање слике, али ове велике су углавном нека капитална прича која је врло комплексна и компликована. Јер свака од тих слика има своје поглавље, има своје делове који могу да се одвоје, да се третирају као посебно парче.

ЗОРАН ПРОДАНОВИЋ:
-Каква осећања данас буди у Вама подсећање, ако га има, на студентске дане у Београду и живот у куполи, мислим да ћете се сетити, добро осветљеној просторији на једној мансарди, где сте сликали актове на у бело префарбаним џаковима за шећер из радње Вашег оца.

ЉУБОМИР ПОПОВИЋ:
-У том периоду је било врло тешко доћи до платна и врло тешко доћи до боје. Неки служитељ на Академији коме сам ја доносио ракију из Ваљева, он ми је давао неке две литре тубе умбре, онако тамна црвенкаста боја где сам ја правио велике подлоге. Мислим, мој покојни Алекса, ћале, предратни трговац, који је спао са коња на магарца, зато што је био богат пре рата, а сиротиња кад су дошли комунисти, радио је у једној продавници. Продавао је мртвачке сандуке и шећер. И онда је он дошао на идеју да мени да те џакове са шећером, да види да ли могу нешто да урадим. Међутим, пошто сам ја прошао на тој Академији доста добру технолошку службу, ја сам те џакове препарирао, спремио подлоге онако како то треба по свим правилима и онда сам то шмирглом глачао. И за разлику од других студената ја сам имао велике формате. Јер они су имали мала платна, а ја сам доносио те џакове и сви су ми завидели. Откуд ми толико платно, а ја никада нисам хтео да откријем тајну да су то џакови од шећера који је стизао из Бугарске у то време. У чему је сад ствар? Ствар је у томе што у том периоду, то што сте рекли, то кубе где сам ја, ја сам горе довршавао слике. Ја сам у Академији радио по моделу, па сам онда то носио у куполу, па довршавао и онда сам користио што сам рецимо добро простудирао модел, па сам почео да му додајем разне неке детаљчиће. 

ЗОРАН ПРОДАНОВИЋ:
-Али реците ми нешто друго, били сте студент у класи професора Марка Челебоновића. Професор Челебоновић Вас је преузео у тренутку када Вам је претило избацивање са Академије. Оспоравали су Вас због непоштовања идеала декоративног сликарства и, како су рекли, скандалозног изгледа Ваших актова. Реч је о сликама Испарење, Клеопатра са јабуком, акт Леђа и други. Како данас то гледате?

ЉУБОМИР ПОПОВИЋ:
-То је био један преломан тренутак у мом животу. Морам да признам да и данас дан имам тихе језе кад помислим да су требали да ме избаце са Академије зато што сликам уљаном бојом и што сам радио тајно ван академског програма неке моје сподобе. И наравно, ти професори у то време и они су сликали уљем. То је био Брдан и остали, Хутер, сликари који су се водили на Академији. Ја сам се практично био нашао на улици, јер нисам знао шта ћу да радим. Мени је остало да се вратим у Ваљево. И у том тренутку потпуно случајно ја сам отишао на један ручак код Пеђе Исуса. Међутим, његов ујак је био Табаковић, чувени сликар наш. Табаковић је негде видео моје ствари, на том ручку ја сам се пожалио, нисам знао шта ће бити са мном. И Табаковић ми каже, ја ћу телефонирати Марку Челебоновићу, отиђите код њега са мојом препоруком и покажите му ваше радове. Марко је имао тада, негде тамо на Зеленом венцу, поред Музеја, садашњег, примењених уметности, неки велики атеље. Ја сам се тада толико био уплашио, међутим онако са лулом он каже, седите, јел хоћете кафу, каже ми ви. Први пут у животу да ми неко каже ви, нисам уопште могао да дођем себи. Па дајте да видим шта ви то радите, и онда је гледао доста дуго слике и ћутао. И онда је у једном тренутку рекао, имате ли ви неки цртеж. Ја кажем па имам, извадим ја те неке велике цртеже што сам радио црне и он гледа, гледа, ја умирем. Не знам шта да кажем, не смем, не могу да проговорим, то ми се одлучивало о судбини и одједанпут онако проговори чувену реченицу: Знате шта, ја налазим да је ово јако интересантно и ново и јавите се сутра код Слободанке на Ликовној академији и кажите да сте у мојој класи. Ја кад нисам пао у несвест.

ЗОРАН ПРОДАНОВИЋ:
-Реците ми зашто су Ваши акти имали та неестетска обележја, односно зашто та нетипична естетика?

ЉУБОМИР ПОПОВИЋ:
-У том периоду, психички, како год хоћете, нека реч, не знам да ли је адекватна, нека спрченост унутрашња се код мене тада била појавила, нека тескоба, нека несрећа. И ми смо на Академији узимали те моделе, то су све биле неке сподобе, јер нико живи од лепих дама или лепих људи није долазио да позира. То је било страшно видети кад се скину. Чак једна је позирала без ноге. Имам тачно ту слику, чувам у атељеу у Паризу. И сад шта је, мислим читава једна атмосфера у то време је била атмосфера неке страве. То је то време које сам ја прочитао, после силних књига које сам читао, када сам прочитао "Чаробни брег" од Томаса Мана и схватио да је људско тело трошно. И то је било на неки начин врло тешко да се данас објасни, а то је једно тако време било.

ЗОРАН ПРОДАНОВИЋ:
-Колико знам, специфичан је поступак и ритуал када сликате. Ако се добро сећам детаља из неког од давнашњих интервјууа у атеље улазите рано ујутру, закључавате се, слушате музику и сликате. Сведока нема, никада нико није присуствовао том чину стварања. Ако је тако, зашто је тако?

ЉУБОМИР ПОПОВИЋ:
-Ја се понекад присетим мојих феноменалних професора и добро сам запамтио једну реченицу, пошто је мене Мило јако волео исто. Зато што му је Марко Челебоновић пред одлазак у Париз мене препоручио. Ја нисам хтео да идем код Мила јер сам се плашио, сви су говорили "Мило прави Милунчиће". Међутим, изгледа да му је Марко рекао да ме пусти, да ме не дира и да сам ја већ као формирани аутентичан сликар и тако да сам од Мила чуо разне ствари. Између осталих чувена реченица Милова, то никад нећу заборавити, целог живота ћу ту реченицу да поштујем, Љубомире, атеље је светиња. То је његова реченица и то је нешто што је остало код мене.

ЗОРАН ПРОДАНОВИЋ:
-Како сте је разумели?

ЉУБОМИР ПОПОВИЋ:
-Ја са разумео да је то једно место, више неке молитве, ако смем тако да кажем и да током сликања не може нико да присуствује. Мислим нема шансе, из простог разлога што је то једна висока концентрација.

ЗОРАН ПРОДАНОВИЋ:
-Да ли и сада радите 13 сати дневно? Чак сте се једном и пожалили да је то известан пад елана, енергије и воље за сликањем.

ЉУБОМИР ПОПОВИЋ:
-Знате шта, са годинама човек се умори. Мој отац Алекса када сам ја долазио једанпут у Ваљево, седео је на клупи са штапом и рекао: Е, мој синко, уморио сам се од живота. Ја ништа нисам разумео тад, јер он је имао тада 72-3 године. Значи, има једна ствар и ја покушавам данас да сликам, мислим сваки дан, кад год могу, али не толико цео дан као некад. Мислим, радим у доба када имам пуно енергије, то значи ујутру попијем кафу, па се концентришем, па радим до један сат два. Али не радим, знате како, сликање није стално. Сликање отприлике личи на, како сам ја једанпут рекао Милу Глигоријевићу, као кад човек рони па нема ваздуха, па још мало, па још мало. Значи, слика се на дах. Слика се кад дође, па онда иде, иде, па станеш па не можеш даље, па се нађеш пред зидом. Тако да данас ја мање радим, нормално, ја имам скоро 80 година, али и даље покушавам да направим неке слике.

ЗОРАН ПРОДАНОВИЋ:
-Циници кажу, одликовања, награде и авионске бомбе могу да погоде и недужне. Вас су сва та искушења мимоишла.

ЉУБОМИР ПОПОВИЋ:
-Па знате шта, ја сам одбијао награде

ЗОРАН ПРОДАНОВИЋ:
-Понуђена Вам је Легија части

ЉУБОМИР ПОПОВИЋ:
-Јесте, 70-их и неких година, чувени Франсоа Леодар, министар за културу ми је Легију части. Ја сам то елегантно одбио, јер ја не волим награде..

ЗОРАН ПРОДАНОВИЋ:
-Ваша оцена српског сликарства данас?

ЉУБОМИР ПОПОВИЋ:
-Ту има младих који праве слику, мислим који раде, који су талентовани. Кад кажем млади, неки као Туцовић, Дуњић, Васа Доловачки, Милетић и тако даље, који се понекад окупљају код Жике. Има их који праве слику, то је мислим овако врло позитивно за данашње време. Наравно да има и ових који раде те перформансе и тако даље. То је више њихов проблем, ја у то не улазим јер тај перформанс је увезен, а трећа ствар, галериста који имају једно образовање сликарско има јако мало.


ЗОРАН ПРОДАНОВИЋ:
-И за крај Вас питам, иако сте Ви негирали ту формулацију, да ли се може кориговати дефиниција, француски сликар српског порекла у једну бољу, српски сликар који је на пола века свратио у Францску?

ЉУБОМИР ПОПОВИЋ:
-Па више тако, да. Ја сам врло поносан на српско порекло, јер долазим из једне земље која је била и царство. Долазим из једне земље која је била краљевина између два рата, значи једна моћна држава, коју је водио краљ Александар. Из једне полукомунистичке творевине у којој ипак култура није била запостављена. Тако да са овог тла има пуно талената, пуно добрих сликара, пуно вредности, како да кажем и на литералном плану и на плану сликарства и на плану чак филма. Тако да, за разлику, ајде да се мало похвалимо, за разлику од ових осталих земаља око нас и ових малих банана република, како их ја зовем, ипак Србија је једна светла тачка на Балкану.

ЗОРАН ПРОДАНОВИЋ:
-Господине Поповићу, хвала Вам што се говорили за магазин Седмица, Радио Београда 1.

ЉУБОМИР ПОПОВИЋ:
-Хвала и Вама

Коментари

Dobar tekst, ali..
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Zelja za lepotom
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Bravo
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Miss
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Treba li zabraniti lepotu?
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару