Којекуда

„У свом, додуше кратком, животу не видех град на тако добром положају. Ту се рачвају путеви ка западу, истоку, југу царстава. Реке су овде широке и плодне. (...) Куд год ти поглед сеже, свуда воћњаци, њиве, шуме.... (...) Беше сјајан и војни логор! (...) Чак се и сада, издалека, виде моћне камене куле! (...) Какви сјајни архитектонски украси! То нигде не видех!"

Овако су о Виминацијуму писали антички историчари и хроничари у вековима непосредно после 5. наше ере, када су га разорили Авари. Знано је и да су се још у 19. веку јасно назирали обриси некадашње престонице римске провинције Горња Мезија - широке улице које се секу под правим углом, тргови, водовод, градски бедеми....

Данас су остали само делови, али - на срећу - захваљујући практично непрестаним археолошким истраживањима и ископавањима, која трају више од тридесет година - све их је више!

Из житом богате костолачке равнице, уз ушће Млаве у Дунав, искрсавају бели шатори који штите откопане остатке Царског маузолеја са три подземне, фрескама осликане гробнице; Порто Преторија, северна капија некадашњег каструма, војног логора који је - као важна тачка одбране Римског царства од варвара - бројао и до шест хиљада легионара; терме, са јасно видљивим деловима базена, украшених плочица и система подног грејања; а од сасвим недавно и зидине амфитеатра, уз, према аутентичним записима реконструисано, дрвено гледалиште, које је могало да прими више од седам хиљада гледалаца!

Али, како је тле Костолца, што је данашњи назив за антички Виминацијум, богато у сваком смислу, па и угљем, којим снабдева оближње термоелектране, од пре неколико година, светло дана после десетина и стотина хиљада година под земљом, угледала је још једна научна реткост и туристичка атракција - скелети мамута! Најпре мамутице, од миља, а према имену локалитета, назване Вика, а потом још седам! - млађих, вунастих мамута.

Академик др Миомир Кораћ, директор Археолошког парка „Виминацијум", који ће ускоро добити и додатак у виду палеонтолошког парка или „Дизниленда", како он каже, ова чуда научних открића на релативно малом простору од 450 хектара, назива „ефектом шкриње". Наши преци, посматрајући и милионима година уназад, оставили су нам, за времена која су долазила и пролазила, и, и даље струје, а која можда нису увек добра нити лака за нас, најдрагоценије благо. Да га откривамо, и показујемо, и докажемо да је баш овде одувек било добро за живот и важно за цивилизацију.

Благо из те шкриње академик Кораћ поступно, предано и са детињом радошћу открива више од тридесет година посветивши му практично цео свој професионални век, а ми вам њега „којекуда" данас доводимо у госте, да то благо причом покаже и вама.

Забележиле - Мирјана Никић и Елизабета Арсеновић.

Радио Београд 1, 08.05