понедељак, 18. феб 2013, 10:55

Српски на српском

Некад ми се чини да сам постао право звоцало. Али, не могу да ћутим кад ме нешто изнервира. Кажу ми – ма, шта те брига што је неко неписмен, гледај од чега се живи. Шта те брига ово, шта те брига оно, гледај своја посла, немој да се замераш, ћути, прави се Енглез... Ето, свако се правио Енглез, па сад боље говоримо енглески него српски. Али, данас ме је изнервирало нешто друго.

У мојој згради, код сандучића за пошту, председник кућног савета залепио је обавештење да ће за који дан бити одржан састанак на коме би требало да се договоримо да ли ћемо и даље да плаћамо спремачицу, колико бисмо могли да издвојимо за нове прекидаче и било је ту још ставки... а све су биле написане великим почетним словима.

Одем код председника кућног савета са оним папиром да га питам шта му би, а он ми каже – то је видео на рекламама, па је помислио како они сигурно не би тако писали да нема ту неке психолошке цаке. Што је упадљивије написано, људи ће то пре да примете и да се заинтересују, а и изгледа шаролико, а људи воле шарениш. Кад могу они на телевизији и на билбордима, што не бисмо могли и ми...

Драмски уметник: Феђа Стојановић

Уредник: Мирјана Блажић Микић