Широм затворених очију - Само срцем се добро види

Један од највећих певача изворне и староградске музике Предраг Гојковић Цуне преминуо је у 85. години. За музички архив Радио Београда снимио је преко 1.000 песама изворне народне музике. Остаће запамћен по извођењу песама "Кафу ми, драга, испеци", "Јаничар", "Соња", "Дунаве, моје море", "Запевајте, песме старе", "Стани, стани, Ибар водо"...
Најбољи интерпретатор који се родио на овим просторима, како га је описивао велики Ђорђе Марјановић, каријеру је почео непосредно после Другог светског рата у хору "Ђока Павловић", а 1948. године стигао је у Радио Београд, за који је снимио преко 1.000 песама изворне народне музике из Србије.
Надимак "Цуне" је добио, како је сам објаснио у емисији "Балканском улицом" Радио-телевизије Србије, по мајчином дозивању "Оди да те мајка цуне" (љуби).
Недуго затим, постао је члан ансамбла Милије Спасојевића, који га води у Милано на фестивал "Шест дана канцона". У веома јакој конкуренцији италијанских, шпанских, француских и других певача, осваја сјајно друго место са песмом "Халиско".
То је био први велики успех Предрага Гојковића Цунета, а његова популарност, од тог тренутка, креће узлазном путањом - снимао је забавне мелодије за све радио и телевизијске станице у бившој Југославији.
За 8. март 1961. године, Цуне је први пут пред публиком запевао "Кафу ми, драга, испеци", коју је научио од Наде Мамуле, а годину дана касније је ту песму снимио на "сингл-плочи", која је у историју ушла као прва "златна" плоча у бившој Југославији и на Балкану.
Та песма представљала је прекретницу у његовој каријери, а од тог тренутка из основа мења репертоар. Све мање снима забавне песме, а све више народне, романсе и староградске песме. Следе поново фестивали, али овог пута народне музике. Као и до тада, углавном осваја прве и друге награде на "Београдском сабору", сарајевској "Илиџи" и "Купу певача" у Паризу.
Предраг Гојковић 1966. године одлази на турнеју у Америку и тамо остаје три године. По повратку у земљу поново фестивали, затим ТВ серија "Наше приредбе" у режији Јована Ристића, два играна филма "И Бог створи кафанску певачицу" и "Јагоде у грлу", за који на филмском фестивалу у Нишу добија глумачку награду као најбољи дебитант на филму.
У оперети "Слепи миш" Јохана Штрауса, у београдском Народном позоришту, Цуне пева "К'о лепи сан".
Уз Драгана Стојнића, Гертруду Мунитић, Микија Јевремовића, Цуне је био један од најомиљенијих певача Јосипа Броза Тита и Јованке Броз, којима је на стотине пута годинама певао њихове најомиљеније песме "Кафу" и "Соњу".
За музички архив Радио Београда снимио је преко 1.000 песама изворне народне музике из Србије, али и мексиканских и евергрин песама. Добитник је свих струковних награда и имао је највиши статус заслужног, истакнутог естрадног уметника.
Поводом 83. рођендана и седам деценија музичке каријере, барду српске музичке сцене Предрагу Цунету Гојковићу уручен је "Златни микрофон" Радио Београда. Добитник је признања "Сребрни лав", Ордена заслуга за народ, којим га је одликовао Јосип Броз Тито, као и посебног признања за врхунски допринос националној култури Србије.
Снимио је 52 сингл-плоче, више коктел-албума, само неколико солистичких албума, а 1999. године дискографска кућа ПГП РТС издала је троструки ЦД Цунета под називом "50 година са вама".
Предраг Гојковић Цуне је рођен 6. новембра 1932. године у Крагујевцу. Кренуо је у први разред Основне школе "Војислав Илић" 1939. године. Средњу школу је завршио у Осмој мушкој гимназији на Црвеном крсту у Београду, где се дружио и ишао у школу са касније прослављеним глумцима Велимиром Батом Живојиновићем и Данилом Батом Стојковићем.
Након гимназије, студирао је на Трговачкој академији, али га певање одвлачи од студија, тако да никад није дипломирао. У почетку каријере био је познат по извођењу мексиканских песама, па затим забавних и нарочито народних песама. Поред тога, играо је углавном епизодне улоге у неколико телевизијских серија и филмова.
На вест о смрти једног од најбољих вокала у Србији, Предрага Цунета Гојковића, реаговале су многе његове колеге поруком да ће он, захваљујући своме гласу и песмама, остати вечан.
Грамофонска плоча са песмом "Кафу ми, драга, испеци" издата је 1962. године и достигла златан тираж од 50.000 примерака. Незаборавни Цунетови хитови су: "Јаничар", "Соња", "Дунаве, моје море", "Запевајте, песме старе", "Стани, стани, Ибар водо", "Зашто свићеш тако рано", "На Морави воденица стара", "Мој коњићу, лаки, лагани", "Љубав ми срце мори", "Тужно ветри гором вију"...
У историји југословенске естраде сигурно ће као незабораван концерт остати дуел, натпевавање са Милетом Богдановићем, када су 1980. године у београдском Дому синдиката певали близу 18 сати и отпевали заједно преко 6.000 песама. Цуне је победио Милета, а рекорд у броју отпеваних песама до данас није оборен и по свој прилици скоро и неће бити надмашен.
Цуне спада у групу истакнутих естрадних уметника који су отпевали највише концерата у хуманитарне сврхе, а добитник је много плакета и признања Црвеног крста.
Иза себе је оставио супругу Лепосаву - Лелу, ћерке Наташу и Катарину, и унучиће Миу, Ему и Сергеја.

Бог
"Бесмртан сам. Моја бесмртност је нужна једном чињеницом да Бог неће хтети да заувек угаси пламен љубави који се запалио за њега у мом срцу."
(Фјодор Достојевски)
"Када Бог не би постојао, требало би га измислити."
(Волтер)
"Дар менталне енергије долази од Бога, врхунског бића и ако ми концентришемо наше мисли о тој истини постајемо складни са овом великом моћи."
(Никола Тесла)
"Божја воља се врши у сваком тренутку, свуда и у свему."
(Иво Андрић)
"Срца рађају као што рађа гвожђе, а лече се спомињањем Бога."
(Мухамед)
"Бога је тешко спознати, али то не значи да га нема, него је то знак Његове величанствености, а наше слабости."
(Лав Толстој)
"Нема Бога за онога ко не зна да га носи у себи."
(Лав Толстој)
"Кад би Бог кажњавао за свако учињено зло, не би на земљи остало ни једно живо биће."
(Меша Селимовић)
"Верујем да Бог има исто толико имена колико има живих људи."
(Махатма Ганди)

СУРИ ПРАВИ ЈЕЛА ОД ЉУБАВИ И ПЉЕСКАВИЦЕ ОД МЕСА.
СУРИ ЈЕЛО ЗАЛИВА ЛЕПОМ НЕСРЕЋОМ И ВИНОМ ЗА МУШКУ ДЕЦУ
Прве етно-ресторане у Националном парку Копаоник, старе „српске совре" памтићете по поруци: СКУПОЋА!!!
Оброк код Сурога почиње 'ладним и топлим мезелуцима копаничким и сребрначким застругом, манастирским предјелом, чварцима а ла дуван, кајмаком из осредачких баћија или оним „Јутрошњим кајмаком са карлице", а наставља нафором, топљеном кавурмом, момачким бокчалуком, мозгом на паметан начин или расинском кајганом. Ту су и лепиње Сури - беле, црне, са кромпиром или без њега, хлеб у црепуљи печен за столом или пројче од ујма из Јеличице воденице.
Како супе заузимају значајно место у нашем животу Сури нуди бака Ружине чорбе - телећу, јагњећу, пилећу, ћурећу, рибљу и од печурака, а потом вас нуди Расинским јелима: пољанским пасуљем, пребранцем, виноградарским купусом, свадбарским подварком, жупском сармом и студеничком посном сармом. Уз јела иду салате: домаћи ајвар са центра света, кисела или печена паприка из туршије, кисели купус, калуђерска, урнебес, карфиол или мешана.
Жупски роштиљ је посебна прича: ћевапчићи од меса у чепару, пљескавица од меса; гурманска и грашевачка пљескавица, жељински ћевап, вешалица димљена на ладњем диму, расински колесник, јошаничка плетеница или удовичка печеница.
Нарочита јела су прича за себе, сва се завршавају на Сури: сиреви за одрасле- Сури; ћевапчићи, пљескавица, телећи брош, ражњићи у сафту и свињски одрезак - Сури или Сури од телећег броша.
Једу се у Сурог и шпагете од печурака или девојачке печурке, јагње под сачем на заборављеној ватри, јагњећа плећка на граничарски начин, студеничка јанија, јагњећи запоњци на чобански начин, јагњетина са Небеских столица или са белог камена, расинска ћурка у вину, вргањ на чобански начин или девојачке печурке.
Има у Сурог и пастрмки - на воденички, криворечки или студенички начин, расинске кркуше димљеног или шарана на славски начин.
Ко издржи све ове кругове бајковите хране; уз обедовање које у просеку траје два до три сата; једе палачинке које Сури прави са шареним орасима, боровницом, чоколадним кремом и џемом. Најатрактивнија палачинка је Мида клисурац, а нећете одолети ни козничком каленчету, славско житу, чаршијскј пити.
У Сурог се пију шљивовица - козничка мученица, ракија лепа несрећа, траварица планинка, калуђерске воћне ракије, жупако рујно али и душманичко црно и бело вино, Савина златна тамјаника, жупски ризник - Петрова несрећа, жупски суварак из касне бербе и ВИНО ЗА МУШКУ ДЕЦУ.
Послужите се чаршијском кафом, гвозденим чајем Сури, соковима од истине и јединственим соком „Телећи шприцер".
Ништа од свега овога не чуди, пошто је „Лазар Кнез овде био и волео благе жупске косе. Са своје лозе вино је пио, бистро као капи росе. Овде су царски друмови били, овде су подруми вино крили. Жупа је увек рађала Сунце, носила нови дан." (Буца Мирковић)
Сури је имао своје дане на Палићу, у Хотелу "Hayatt Regency" у Београду, стигао је и до Новог Сада, Врњачке Бање, Будве, а где ће му крај то ни он не зна.
Раде Величковић Сури своје Националне куће ствара да би ишчепркао и сачувао од заборава све што је остало у сећањима или предањима. Сури има и више од три хиљаде протоколисаних гостију који су десетинама пута боравили поред његовог неугаслог живог огња коме ће још мало 4000 дана како искри и пламичцима облизује огњиште камина поред којег као скулптура стоји Машина за хлађење вина, пошто је навика Жупљана да служе хладно вино - црна се хладе до 14, а бела или тамјаника до плус седам степени.
Својевремено је једна од легенди нашег позорја управо у Жупи рекао: „Вино је добро ако је 'ладно, ако га има млого и ако га има џабе!".
Сури говори да се вино прави на бразди, а да се укус меса ствара на пашњаку. Зато Сури има сопствену фарму, зато Сури прави ћевапчиће од меса и вино од грожђа и зато Сури наздравља својим гостима:
„Господо српска и остала господо. Добар вам дан.Без обзира да ли је јутро вече или дан. Славе славили, никад не заборавили. Да имате с ким и да имте с чим. Ко вам зло мислио нека иде у Лелејске лугове где мачка не мауца, где кучка не кауца, где се жене не чепау. С вама било здравље и весеље, свима било клење и јасење. Драги моји, све у ваше здравље. Бог вам дао срећу и здравље. Нека вам Бог сачува све што имате. Нека вам Бог подари све што желите. Нек вам добри људи помогну шта могу, а туђе жене нека вам даду што имаду."

Жељинска АЛА
Жељинска Аждаја - Ала је била једна несрећа која је живела на планини у близини благородне и винородне Жупе. Била је зле нарави и сваке године је у време када је желела да води љубав палила села и своју непријатну нарав исказивала показујући силу.
Ала је за вођење љубави одабирала младиће из околних села а потом, незадовољна, палила села Жупе, уништавала летину и била зло.
Временом ред дође и на Миладина, човека који се бавио обрадом камена, из Дренске клисуре и који је, прича ми Сури: „По данашњем систему кључ у руке носио воденичко камење до воденице, тамо га уграђивао и наплаћивао ујам од те лепоте."
И, дође време, негде у првој недељи по Петровом дану, да Миладин из Дренске клисуре крене према Аждаји. Пратили су га лелек, кукњава, запомагање. Сељани су веровали да ће још један момак тог лета да страда и да ће им ала запалити села и уништити летину.
Тамо негде, на месту које се данас зове Металица Ала га је срела и одмах почела да пут њега баца камење. Међутим, Миладин, као прави џентлмен, није узвраћао камењем које би бацао према њој - Али, женском створењу, већ га је одлагао у страну и то ју је збунило.
Миладин, горостас, лепота, Аполон Жупски на то крену према Аждаји. Срели су се истог дана, с вечери; то је добро било што је било с вечери; на месту којем је данас име Сутелица или Сучелица. На том месту се и данас дешавају пастирски сабори пошто се верује даће жена или девојка која се украде на том месту бити аловита.
Упознадоше се они, па се једно време и разљубише и заљубише и поново заљубише и она - жена, потону у своја осећања да би, како се увек дешава пред Велику Госпојину, 28. августа, све на тој планини било црно, Расина потече крвава, муње севаху и сви повероваше да је још један несрећни момак страдао. Међутим, из тих облака, из те несреће излете Аждаја, три пута облете благородну и винородну Жупу и обзнани народу да је поражена и да њена моћ и власт нису као негда.
Грану сунце, радост се осети на сваком чокоту у Жупи, на свакој шљиви. Шљиве се протресаше и бацаху своје плодове да би обдариле земљу и она - жена признаде: „Кајем се! Власт дајем мушкарцима!"
И, тако поче патријархат!
Миладин постаде принц, а она, грешна, мудра као свака данашња жена остаде да својим поразом за на век побеђује.
Та планина на којој је она живела у језеру се зове Жељин, од глагола желети. Миладин постаде наш врхунски вођа ОД ЉУБАВИ, а она, права жена, остаде да са нама влада.
„У Жупским Националним кућама Сури и тугујемо због те чињенице и свако од готово двеста јела прво послужујемо мушкарцима" причао ми је Сури.
Највећа је заблуда да ми владамо, оне владају а ми смо им од помоћи да би власт била власт а љубав за на век само љубав!

Мој пријатељ Радомир Величковић Сури, Хаџија РадоМир Грешни, је Винограф, Велики мајстор и Витез три Винска витешка реда, Српски Мајстор националне кухиње и Родоначелник копаничког Гостољубља, Светски мајстор кухиње и Модерног карвинга, Европски Пица Мајстор и Сомелије са Ев. Лентом, Гастрономски Судија на националним такмичењима, Признати и познати Мајстор графичког дизајна и све остало непоменуто.
Радомир Величковић Сури је први добитник статуе "Константин Велики", Награде за животно дело, за иновације и унапређења у српској народној кухињи.
Саветник је Председника Компаније 'ВИНО ЖУПА', за маркетинг.

Дунав
Узмеш плаву боју, обојиш небо. На небу насликаш сунце, месец, птице и звезде и потом на небу видиш како се Дунав огледа својим плаветнилом!
Познаваоци језика сматрају да је Дунав сарматска реч Ану Ави и да значи «Река оваца». На келтском Дунав је река, вода.
Савремени мађарски прозаиста Петер Естерхази исписао је: "Дунав је историја, мудра река, река времена, штавише: живот сам."
Познати француски истраживач океана и других вода Ив Кусто у Доњем Милановцу је 1991. записао: "Замислимо Дунав као солитер од осам спратова у ком на првом неко свира виолину, на другом трубу, на трећем би хтео да спава и тако редом све до осмог."
Мађарски песник Атила Јожеф био је опседнут жељом да се превазиђу разлике о којима говори Кусто и да Дунав постане симбол јединства нација које уз њега живе.
("Биографија Дунава", Милорад Павић, српски књижевник): "... И што је најлепше, то дете је убрзо израсло у лепу плаву девојку; она се отиснула у свет и изгубила невиност негде на граници своје родне планине са младићем који се зове Рин. Али, као што знате, ту се прича о тој плавој девојци не завршава. Она је наставила да лута и негде у Мађарској је изгубила пол и зато име Дунава у тој земљи нема рода. А потом, чим се сиђе међу Словене, река добија мушки пол и име мушког рода Дунав, а њен оскрнавитељ Рин стиче овде женски пол и име Рајна, тако да читава шварцвалдска прича о губљењу невиности ове реке губи у Панонији заснованост и постаје невероватна.
У сваком случају, Дунав веома брзо расте и раскрупњава се. Нарочито од тренутка када престонице на њему почињу са словом Б (Беч, Братислава, Будим, Београд, Букурешт). Под Београдом њему су већ месец и по дана, а када своје име изгуби у Црном мору има око два месеца. Толико дакле, траје његов живот, мада, кажу, и кроз море тече још један цели дан носећи своју рибу, али без имена. Орах бачен на извору у Дунав мења три пута пол и прође кроз шездесет ноћи док га не поједу мртви негде на некој од ада дунавског ушћа."
Знате ли барем једно име ове реке?
(ДУНАВ, ДОНАУ, ДАНУБЕ, ДАНУБИО, ДУНА, ДУНАЈ, ДУНАРЕА)

Поливаћи пешкир

Поливаћи пешкир је онај који девојка у Срему понесе од мајке да би га дала сватовима да обришу руке када их првог јутра полива при умивању. Када девојка одлази из куће поливаћи пешкир се ставља у сандук са девојачком опремом, но тако да крајеви; који су често извезени и нашарани; висе са обе стране сандука.

Вуковац
Давно пре него што је прихваћен данашњи назив "Вуковац", за одличне ђаке, у нашем језику је ова реч постојала и имала друго значење.
Питаћу Вас да ли је Вуковац био мач са угравираним вуком, да ли је то ловац на вукове или само звање одличног ђака.
Ево и одговора.
Код нас је до сада пронађено 27 оваквих мачева и налазе се у колекцијама неколико музеја.
Прављени су од 14-тог века. Знак вука; који је симбол снаге и смелости; први је на своје мачеве ставио еснаф ковача сечива у месту Пасау. Било му је то дозвољено повељом војводе Албрехта Аустријског али су касније и други произвођачи почели да на своје мачеве стављају симбол вука.

Крава
У ужичком крају ова животиња има више имена: бикуља, јуница, јундуља, копилка, копилуша, младача, младуља, млекуља, млекуша, зимкуља, јаловица, бечуља, бодуља, вамбуља, гурла, кембуља, кукља, коруља, кордужа, кострура, кушља, куштра, литача, литуља, обадача, ојка, репуља, рогача, сикуља, стадуља, трбуља, тркуља, ђунда, ђундуља, чечара, чечаруша, чивтара, букуља, џавтара, шикуља, шиља, штрока, штрокоља, шука, шукуља, шутка, шунда, шундуља.

РРР: РХОДОН - РУЖА - РОДОС

У рано јутро после још једне ноћи у пловидби, уз провод у дискотеци на крову брода, у бројним ресторанима и клубовима, тек пробуђени седимо у салон ресторану. Поглед нам сеже до тврђаве.
Десети пут сам на Родосу. Присећам се да сам негда прочитао:
"Тешко да има онога ко се није отимао о острво ружа; генерали, витезови, краљеви, султани, а данас то чине армије туриста."
Родос је острво Хелиоса, бога Сунца, затим - острво ружа, срна, долине лептирова, сненог Линдоса, једно од првих Адонисових културних одредишта али и острво на којем се прода највише кишобрана, мада вам на њему неће бити неопходни.
Ресторани, барови, клубови и продавнице раде до дубоко у ноћ. Плавокосе сирене разазнаваћете по томе што Рускиње радије купују бунде, а Швеђанке танге!
Мушкарци и жене одвојиће значајно време за куповину златног и сребрног накита. Виски и француски коњаци су толико јефтини да нама, који смо не тако богати као некада, тешко пада на памет да купимо чак и метаксу.
Тако нам и слушање легенди и митова пада лакше.
Међу десетинама њих, о настанку Родоса, некако најомиљенији водичима је Пиндаров мит. Наиме, Пиндар каже: када је Бог загосподаривши земљом, одлучио да је подели боговима с Олимпа, Аполон је био спречен да присуствује. Вративши се са пута, пожалио се Оцу свих богова, због неправде. И, зато је тражио да земља која изрони из мора буде његова. Управо у том тренутку из дубина мора изронило је прелепо острво пуно цвећа. Срећан и опчињен његовом лепотом, Аполон га је обасјао непролазном светлошћу и створио од њега најлепшу земљу у Егеју.
Говорило се и да је настао из љубави Афродите и Аполона, али му се настанак везује и за нимфу Родо, заносну ћерку бога мора Посејдона.
Земљотрес је, негда генијалну креацију Лизиповог ученика Хареса - Колоса са Родоса; светионик - статуу бога Сунца Хелиоса, високу 31 метар, једно од седам чуда античког света; расуо у бронзану парампарчад, а љубоморни Атињани су остатке продали неком јеврејском трговцу.
У луци Мандраки, данас се на два дока; где су се наводно налазиле Колосове ноге; на два висока стуба, налазе нови чувари Родоса. На једном је јелен, а на другоме срна.
Неустрашиви витезови из реда Светог Јована; касније малтешки; подижући бастионе навели су Турке да га освоје и да њиме владају четири века и минарети су се измешали са здањима средњевековне Европе.
Један од већих трагова бављења италијана Родосом видљив је и на табли палате Великог мајстора, на којој пише да је четрдесетих година овог века, дворац обновљен заслугом и у славу италијанског краља Виториа Емануела и великог вође фашизма Бенита Мусолинија. Старо здање почели су да преуређују не би ли од Родоса створили источну престоницу новог италијанског царства.
На Родосу и данас скамењени полу-човек, полу-нимфа, уроњен у море, чува југоисточни део залива Арафанду.
Природна лука белог села Линдоса, својим обликом подсећа на фантастични залив Рио де Жанеира. У њему су остаци античког храма богиње Линдије, наследнице једног прастарог женског божанства, по којем је место добило име.
Пошто се у јулу и августу температура ваздуха овде не спушта испод 40-тог подеока, на многим вратима наћи ћете натпис: "Please, do not disturb", а испод њега, великим словима "Siesta".
Линдос, са Атининим храмом, заливом апостола Павла и плажом Влиха и бања Калитеа, данас су места из којих се моторизовани туристи упућују у мир, у срце острва, до у Долину лептирова или у манастир Фалираки, који се налази на највишој тачци острва, а неки стигну и до античког амфитеатра у Камиросу.

КАЛИПАТЕИРА ДИАГОРАС
На једном од најлепших брежуљака града Родоса, изнад зидина града, уздиже се Аполонов храм, а у непосредној близини су и античко позориште и прадревни стадион, за који је везана једна од најсетнијих олимпијских сторија - о Калипатеири Диагорас!
Једно од светих правила Олимпијских игара је било да тим сусретањима могу да присуствују само мушкарци!
Изузетак је била једино првосвештеница Деметра. Свака друга жена која би прекршила овај завет била би сурово кажњавана - бацана је са највише стене у реку Кладеј, а управо то правило је прекршила Калипатеира.
У жељи да присуствује играма у Елиди, где се њен син такмичио у петобоју, она је заборавила на све забране и на сва проклетства и отиснула се у Олимпију. Ту се прерушила у мушкарца и као пратилац и тренер свога сина се појавила на играма.
У тренутку усхићења, када је било извесно да ће њен син бити олимпијски победник, Калипатеира није више могла да скрива праву истину. Сви су тако сазнали да се прерушила и само захваљујући томе што је млади Диагорас постао победник - он је могао да извојује милост за своју мајку и да је срећно врати на Родос.

НЕУСТРАШИВИ ВИЛИ Д' ЛИЛ АДАМ
Као што је митски Ификле кренуо на Родос, тако ће се у освајање Родоса отиснути и војске Мехмеда Освајача и Сулејмана Величанственог.
Острво су бранили витезови монашког реда светог Јована Јерусалимског, који су се после прогонства са Кипра, 1306-те године скрасили на Родосу.
Мехмеду Освајачу су одолели 1480-те, али не и армади Сулејмана Величанственог, који је освајајући Родос био намеран да испуни завете својих оца и деде, Селима Јавуза и Мехмеда Освајача.
И, као што је својевремено Фалант отворио двери Родоса Ификлу, тако је 21. децембра, 22-ге године 16-тог века, морао то да учини и 19-ти велики мајстор реда Светог Јована, неустрашиви Вили д' Лил Адам.
Сулејман, опчињен храброшћу овог витеза и његових крсташа, дозволио му је да исплове и да потраже ново острво ружа (избор ће пасти на Малту), а када је Вили д' Лил Адам умро, у свим џамијама турског царства читане су молитве за покој његове душе.

„Ако вам "не иде", ако вам се не остварује очекивано, ако се не осећате баш најбоље у сопственој кожи, ако пружате мање него што бисте могли и постижете мање него што заслужујете, ако не можете да решите разне судбинске чворове... - ПОЈАЧАЈТЕ МОЛИТВУ!
И видећете резултате, веома брзо. У распону од брзе помоћи до правог правцатог чуда: од решења до спасења.
Једноставан савет. Лечи и помаже, разрешава и исцељује."
(Драгослав Бокан)

Не знам да ли Вам се догодило да досањате сан који сте снивали.
Уколико јесте, онда веома добро знате шта Вам се догодило.

Сањајте! УЗ БЕОГРАД 202 !

„Само срцем се добро види!" (Егзипери)

Слушајте нас на ФМ 104,0 Мегахерца и преко Интернета.

Линк за слушање нашег Радија: http://tinyurl.com/Beograd202
Пронађите нас и на Твитеру: https://twitter.com/beograd202

Контакт:
++381 11 3249 202
СМС: 064 0202 200
Мејл: program202@gmail.com

Избор музике и продукција: НЕНА ОГЊЕНОВИЋ ТРКУЉА.

Аутор, домаћин и водитељ: Лука Мијатовић .

„Човек мора да уме да види свет."