Широм затворених очију - Само срцем се добро види

ЈЕЛЕНА
Јелена Тројанска није једином Јеленом која ће обележити време.
За Тројанску из легенди знамо да је била лепа али векови пролазе без правог доказа о њеној лепоти!
Не остаде за њом ни цртеж, ни икона.
Једини траг би рат који ће се због ње догодити и слика у мојој глави како Шлиман с "Илијадом" у рукама, дуго и страсно трага и налази - рушевине Троје!?
Да ли?
Не тако давно, 1984. године, светску јавност уздрмао је Мексиканац Роберт Салинас Прајс објавом књиге "Хомерова слепа публика", којом је устврдио да Троја није у Малој Азији већ у долини Неретве и да је Неретва уствари древна античка река Скамандер а Габела је Троја. Роберт Салинас у својим истраживањима и даље трага за нашим истинама. Нарочито га привлачи мистериозна планина Ртањ, за коју тврди да је то српски Олимп. Он, такође, закључује да је Балкан пупак света.
Неки наши историчари тврде како се Троја није налазила у долини Неретве већ негде испод Ловћена, у Боки Которској.
И Србија има своје Јелене! Али, наше Јелене могу да се виде - исликавали су их бројни сликари, описивали песници и књижевници.
Једна од првих која се спомиње у нашој историји је Јелена Анжујска, пореклом Францускиња, а жена краља Уроша I, коме је родила синове Драгутина и Милутина, која је после мужевљевог пада под својом влашћу имала Требиње, Зету и манастир Градац, њену задужбину.
За живота је одржавала везе са напуљском краљевином, чији су је владари називали: "најдражом нашом рођаком."
Доживела је дубоку старост. Умрла је 1314-те године и мада католкиња била је једнако поштована од српске православне и католичке цркве.
Јелена Анжујска, а наша, после смрти је проглашена за светицу!
Јелена Светла, сестра бугарског цара Јована, је била жена краља, касније цара Душана. Душанова Јелена је била прва жена на тлу Свете Горе. Стигла је на Атос 1347. године, због куге која је харала Балканом и Европом. Јелена је свог Душана пратила како на путовањима тако и у војне походе.
Умрла је као монахиња Јелисавета.
Незаслужено али једна наша Јелена, жена краља Дабише, носила је надимак Груба.
Јелена Драгаш, српкиња, кћи Константина Дејановића, жена цара Манојла II; је била византијска царица. Њен син Константин Драгаш је био последњи византијски цар и храбри бранилац Цариграда. Умрла је као калуђерица 1450-те године.
Кћи деспота Томе Палеолога; жена деспота Лазара, сина Ђурђа Бранковића; Јелена Палеолог, имала је снажан утицај на своме двору. После мужевљеве смрти је водила главну реч у политици.
Закалуђерила се пред смрт.
Јелена Петровић - Јелена Савојска, једна од кћери црногорског краља Николе Првог била је удата за италијанског краља Викториа Емануела III.
У новију историју је ушла као Јелена Савојска!

АТИНА; ФИЛОЗОФИЈА, ДЕМОКРАТИЈА И...
Атика је област у Грчкој у којој су древни Атињани развили и однеговали филозофију и демократију.
Први су се овде настанили Пелазги, а касније Јоњани, тако да је све изаткано од историје. Када стигнете у овај простор упамтићете имена која славе успомену на античку Грчку: Маратон, Рамнос, Сунион, Атина!
Данас, осим успомена за којима трагају људи из целог света стижу и због предивних предела и плавог мора, због лозе, воћа и поврћа, старих маслина које рађају нове плодове и прелепих великих или мањих хотела.
Нова Атина је грађена у последњих педесетак и више година, а све је почело када су Атину; град посвећен Атини Богињи мудрости; први настанили Пелазги, пре готово шест хиљада година, а после њих пристигли Јоњани изградили Акропољ на високој литици или Горњи Град, што његово име и значи.
Атина је проглашена главним градом 1834. године.
Јасно видљиви из било којег дела Атине стубови Партенона и данас поносно парају небо.
У Атини део времена одвојите за разгледање Националног, Археолошког, Византијског и Бенаки музеја, Акропољског и историјског, музеја Грчке народне уметности, Националне уметничке галерије, Позоришног, Геолошког, Палеонтолошког и других Музеја.
Западно од Акропоља налази се Аеропаг, мало стеновито брдо, на коме се састајао најстарији Атински савет. Овде је импресивна и осмоугаона кула са записима и фигурама које приказују богове ветрова - Кула Ветрова. Видећете и споменик Лисикрату, на тргу на коме је боравио и Лорд Бајрон приликом своје прве посете Атини.
На Ликавитосовом брду, до кога се стиже пешице или жичаром, како би се видела "Атина на длану" је Црква Св. Ђорђа.
У Атини морате да видите (!): тргове Омонија и Синтагма, споменик Колокотронису, Краљевску и Председничку палату, Галерију Запион, Зевсов храм, Академију, Универзитет, Националну библиотеку, Хадријанов славолук, древни Олимпијски стадион и још много тога.
Прича о Атини је сиромашнија без спознаје Атињана да је Плака, смештена у подножју Акропоља, четврт у којој бораве Богови. Данас су то туристи који је виде и доживљавају као ми Скадарлију или Парижани Монмартр или латинску четврт. Плаку красе бројне таверне, ноћни клубови, кафанице, тргови, дрвореди, цркве, туристи, верглаши. У радњама - злато и сребро, сувенири, ручно ткани теписи, бунде, накит и предмети од злата и сребра.
За "Децу Пиреја" тешко да има неко ко не зна. Пиреј вам је саставни део Атине. Њена велика, а лепа лука. До Пиреја можете локалним превозом или таксијем, као и до Глифаде, у којој се налази аеродром на који слећете и са којег ћете полетети пут куће.
Организујте се и пођите на излет (!): Пелопонез - Арголида! У једном дану пролазећи поред поред Елеусине и Мегаре стижете до Коринтског канала и Епидауруса - светилишта бога Ескулапа. Видећете позориште познато по најбољој акустици и "златом богату" Хомерову и Шлиманову Микену. Разгледаћете: Лавља врата, киклопске зидове, краљевски круг гробова, остатке Мегарона и Атрејеву ризницу - чудо технике из XIV века пре нове ере.
Сликајте се на Синтагми са Евзонима, војницима националне гарде.
Попијте: »Оузу« или »Метаксу«
Пробајте: гирос или сувлаки, грчку или таратор салату, њихова вина и обавезно проведите барем једно вече у некој од таверни, уз сиртаки, чифттели или зеибекикос плес и бузуки.
Проговорите на грчком (!):
- Паракало - Молим
- Евхаристо - Хвала
- Калимера, Калиспера, Калинихта

НОВИ САД
БАШТА ЈЕДНА ЉУДСКА, РАЗНОЛИКА И ЛЕПОЛИКА
"Нови Сад. Не само са својих земљаних ћуприја и златних греда, већ и са својих лимана и подбара он досеже звезде.
Још увек је толико нов и млад, мали да докон човек може за сат-два са једног његовог краја на супротни да дошета. Још увек је, а за увек - стар, мудар, велик, недовидан, да људи у мимоиласку један другом добар дан кажу.
Нови Сад је баш оно што му и име каже: сад, врт, градина, башта једна људска, разнолика и леполика.
Тридесет и три друма равнице доносе хлеб у Нови Сад, а свега су три моста одводила преко Дунава, а сва три у Фрушкогорје, у Срем, у винограде, у воће, у цик и коло у ију-ју, у вино, па хрлећи у шумарке међ' лисје и травке; загрљени - у љубав али и ногу пред ногу - у манастире к' Богу.
Ево зашто свет, с' 333 друма а са све четири стране света, долази у Нови Сад који међутим у свет гледа на пет страна света. Прва страна је, наиме, човек који је умешен од хлеба, па је сав од његовог хлебовог и лика и нарави.
Ко не дође у Нови Сад неће видети Петроварадинску тврђаву, ако не дође на њу неће моћи да сагледа Нови Сад - ту највећу и најгушћу војвођанску њиву људске пшенице белице, која се у киши сунца љеска и злати.
Ако се икада негде у свету сретнемо па једно другоме кажемо: "Добар дан!" по Новом Саду ћемо се међу собом препознати.
Зрном срца, од зрна жита и од зрна грожђа
"Добар дан!" вам жели Бошко Ивков који ово од срца написа."

ПАЛИЋ
Између бујних златних коса жита на северу Бачке извирују два језера, два панонска ока: Лудаш и Палић. Првим равница-лепотица намигује птицама позивајући их да јој слете на густе трепавице од трске; другим зеленим, широко отвореним, равница гледа у покретне слике високог неба.
Лудаш је заштићен као резерват природе са 270 врста птица и двадесетак врста риба, а језеро Палић као парк природе, који разноврсношћу флоре и фауне не заостаје за Лудашем, 365 дана у години представља гостопримну оазу мира, одмора, рекреације и забаве.
Палић; део величанственог града Суботице, којем је једно од имена било и Забатка - град слободних људи, мултинационалног и мултиконфесионалног карактера; тек који километар од југословенско-мађарске границе, на трансферзали која спаја Европу са Оријентом, прочуо се као монденско место - панонски Сент Мориц.
Тибор Секељ (Szekely), југословенски истраживач и путописац мађарског порекла, рођен је 14. фебруара 1912. После учествовања у бројним експедицијама широм света, написао је мноштво путописа и уџбеник за есперанто. За њим су путописи "Олуја над Аконкагвом", "Освојење врхова", "Кроз земљу индијанаца", "Путовање изван времена", "Непал отвара врата", "Где цивилизација престаје", "Каравана пријатељства", роман "Нађена срећа", књига за децу "Куменана" - преведена на 16 језика!
Тибор Секељ, чувени светски путник, откривши прво свој град Суботицу и Палић отиснуо се у свет, а овамо су почели да долазе на лечење и Бечлије и Пештани и народ из Сегедина али и oни из Европе и са Балкана.
Језерски муљ је лековит, а на простору Мушког штранда и данас је отворени базен с термалном водом која на изворишту мери 58 степени Целзијуса.
Туристичка традиција Палића сеже више од 160 година уназад.
Легенда каже да су се на месту данашњег језера налазили пашњаци на којима су пастири напасали своја стада. Међу њима и Павле, који је копајући бунар да би напојио стоку наишао на извор који ће својом силином преплавити пашњаке и створити језеро којем ће народ наденути име Павлова бара.
Наука, међутим, каже да је реч о највећем еолском језеру у Србији које је настало крајем леденог доба. Писани извори одређују му постојање од 1462. године насловивши га са Палy. Готово два ипо века касније генерал Марсиљи у свом делу "Danubius Pannonico Musicus" поред Суботице је уцртао и језеро именом Пилиго Палус. Овде је, с јесени једне године нешто пред почетак осамнаестог века боравила и војска Еугенија Савојског.
Будућност Палића почела је захваљујући пројекту Јохана Готфрида Либертраута, главног лекара Бачко-Бодрошке жупаније који је 1780-те доказао да загрејана вода језера може да се користи у лековите сврхе и да има разлога да се направи топло купатило - Бања.
Није прошло много времена да би и лекар Милер почео да воду језера користи како за купање тако и за пиће. Половином XIX века прорадило је топло купатило, а десетак година касније почели су на Палићу да и блато користе као лек.
Први хотел је на Палићу освануо једног дана 1853. године, а онда су се појавила браћа Вермеш која ће 15 година пре Пјера Кубертена пропагирати идеју Олимпијаде. Они су још 1881-ве године организовали овде такмичења у пливању, веслању, у атлетским дисциплинама и борилачким вештинама.
Те исте године су изградили Летњу позорницу и асфалтирали бициклистичку стазу.
Била је то друга оваква стаза у Европи, пошти ју је пре Палића имао једино Лондон!
Трамвај је пут Палића, из Суботице, "заклопарао" 1897-ме, а онда су, до 1912-те, захваљујући Дежеу Јакобу и Марцелу Комору никли објекти у стилу мађарске сецесије, који и данас красе Палић - Велики Парк, Велика тераса, Женски штранд, Музички павиљон.
Ми, средњих година и они старији, памтимо и да је језеро Палић исушено испуштањем воде да би се очистио наталожени муљ. Било је то између 1972. и 1977. године.
Бањску традицију Палић данас наставља на Мушком штранду, а Женски, као што му и приличи спада у ексклузиву понуде.
Палић је данас домаћин Позоришном и Филмском фестивалу, Бербанским данима, кухињама земље и света, а љубитељи природе се упућују у ЗОО-врт са ботаничком баштом и више од 100 врста животиња, до Цветног салаша где служе традиционални бачки доручак уз базен поред ергеле липицанера и шаранског рибњака или до Мајкиног салаша са традиционалним рестораном домаће кухиње - певчији паприкаш са кнедлама, салашки пасуљ, овчији паприкаш са тараном, телећи перкелт са домаћим тестом и сиром уз ракије аутохтоних сорти и вина са песка, до Лудошког језера - јединственог станишта птица и чарде "Комарац" крај њега, до Винског двора, до у Селевењску шуму, Сегедин, до Ергеле Зобнатица или Мајура, уз гранични прелаз Келебија.

КАРЛОВЦИ, МЕСТО МОЈЕ ДРАГО
За Петроварадином су Сремски Карловци, духовни центар Срба и директни наследник Пећке патријаршије, град у коме звона брује као у Фиренци, где се још увек учи латински језик, где има још увек неке господствене друштвене углађености, где се људи још увек одмарају пред кућама, где влада срдачност и гостопримство, град Феникс кроз историју, културно седиште свих Срба у Угарској, Сион југословенске мисли и први мост између српског православља и западне латинске просвете, у историју улази не само као предворје готово двадесетак Фрушкогорских манастира и цркава и средиште Митрополије, већ и као град европске историје у којем је настало одређење за термин "Округлог стола", пошто је у Карловцима 26. јануара 1699. године између Свете Алијансе (Аустрија, Пољска и Венеција) и Турске потписан мир, којим је окончан велики рат.
У Сремским Карловцима се игра и прва позоришна представа у Срба, отварају се прва српска гимназија и Богословија, најстарија православна после Кијевске, и школују најсјајнији песници ових простора.

КУПИЊАК
Султан Махмут, Мехмед Освајач зидао је Шабац 1470. године. Турци су Шабац звали Бугјурделан - Купињак!
Неки други кажу да је име настало од Савац - насеље уз реку Саву.
Мађарски историчар Бонфилије каже да су Турци овим именом називали тек започете зидине.
Писац Сисмонди је сматрао да Шабац на турском значи ДИВЉЕЊА ДОСТОЈАН, док је А. Хакер тврдио, као и наш научник Стојан Новаковић, да на турском Шабац не значи ништа.
У старим летописима, 1476. године, спомиње се „Заслон иже зовет". Име Шабац се у овом данашњем облику јавља средином 17. века.
Шабац и његова околина, сазнавало се, има томе, из огласа „Зорка Фарма" дали су творца језика Вука Караџића, историчара Стојана Новаковића, писце Јанка Веселиновића и Лазу Лазаревића, научника Јована Цвијића.
Градом је управљао и господар Јеврем, један од најчувенијих Обреновића, чија је ћерка донела ПРВИ КЛАВИР у Србију. 1856. године Шабац добија прву праву апотеку. Отворио ју је Франц Лудвиг, који ће десет година касније прешавши у православље постати Мијаило Филиповић.

ШАРЕНА ЦРКВА или прича о Толстојевом Вронском,
односно пуковнику и грофу Николају Николајевићу Рајевском
Лав Николајевич Толстој своју "Ану Карењину" завршава тако што Вронски оставља Ану и одлази као добровољац који ће ратовати на страни Србије у рату против Турака.
Прави крај ове приче записао је у својим успоменама из ослободилачких ратова, др Владан Ђорђевић, који тврди да је 20. августа 1876. године био у Штабу руских добровољаца Черњајева када је јављено "да је пуковник Рајевски овог часа код батерије погинуо од пушчаног зрна непријатељског."
У спомен на руског пуковника и грофа Николаја Николајевича Рајевског данас постоји црква, "Шарена" како је назва народ, на Голом брду код села Адровца, недалеко од Алексинца.
Споменик на уласку цркве, 30 година после пуковникове погибије, подигла је његова тетка грофица Марија Рајевска, која је поклонила 300 хиљада рубаља.
Поред цркве је споменик на коме пише: "Руски пуковник Никола Рајевски, у борби са Турцима погибе на овом месту 20. августа 1876. године".
Посао је уз подршку наше тадашње владе водио епископ Никанор.
Цркву је градио нишлија Јосиф Колар, иначе Италијан. На зиду цркве; уз портрет јунака; на руском језику је записано: "Црква Светој Тројици подигнута на месту херојске смрти пуковника Николаја Николајевича Рајевског, који је погинуо у борби код Горњег Адровца, за ослобођење Словена од турског ига."

„Ако вам "не иде", ако вам се не остварује очекивано, ако се не осећате баш најбоље у сопственој кожи, ако пружате мање него што бисте могли и постижете мање него што заслужујете, ако не можете да решите разне судбинске чворове... - ПОЈАЧАЈТЕ МОЛИТВУ!
И видећете резултате, веома брзо. У распону од брзе помоћи до правог правцатог чуда: од решења до спасења.
Једноставан савет.
Лечи и помаже, разрешава и исцељује."
(Драгослав Бокан)

Не знам да ли Вам се догодило да досањате сан који сте снивали.
Уколико јесте, онда веома добро знате шта Вам се догодило.

Сањајте! УЗ БЕОГРАД 202!

„Само срцем се добро види!" (Егзипери)

Слушајте нас на ФМ 104,0 Мегахерца и преко Интернета.

Линк за слушање нашег Радија: http://tinyurl.com/Beograd202
Пронађите нас и на Твитеру: https://twitter.com/beograd202

Контакт:
++381 11 3249 202
СМС: 064 0202 200
Мејл: program202@gmail.com

Избор музике и продукција: НЕБОЈША САБОВЉЕВИЋ.

Аутор, домаћин и водитељ: Лука Мијатовић .

„Човек мора да уме да види свет."