субота, 28. мај 2016, 01:00
Широм затворених очију - Отисак душе
Данас није модерно исказивати емоције “јер људи то не умеју да цене“. Тако кажу неки. А ја, изгледа генетским кодом предодређен да будем контраш, кажем да се праве емоције не могу прећутати.
Кад су праве, оне трче из нас ка другима јер им није место у тишини, већ у срећи која произилази из дељења. Само тада, у двојству, у мноштву, имају сврху, јер нико није срећан у самоћи, већ само кад себе дели са другима.
Ако умеш иоле смислено да водиш реченицу, више ниси окарактерисан као речит, ако се не бојиш да искажеш своје емоције више ниси емотивно зрео, сада се све то подводи под категорију патетичан. Изгледа да данас једино они мушкарци који говоре што је чешће могуће „брате", који се поштапају шатровачким и који звецкају кључевима од кола и звуче прихватљиво. Данас би Мика Антић, Лаза Костић, Дис и Киш били обични „патетични паћеници".
Рекли би им да су „жене", „секаперсе". Све те атрибуте који би требало да буду схваћени као увреде, само зато што су женског рода. Ваљда су сви ти који упућују такве речи рођени у купусу, или су их донеле роде, они немају мајке, сестре, девојке, супруге. Ваљда су зато данас и ћерке очевима „сине". Има чак и неких жена које би рекле емотивном мушкарцу да је жена. То је изгледа нека узвишена, мени несхватљива филозофија која не уочава логичку грешку у свему томе. Ваљда су зато данас и другарице једна другој „брате".
Дошли смо до тачке где ако си добар онда си будала, ако си срећан онда си трн у оку, ако си образован онда си преквалификован, ако пишеш онда паламудиш. До тачке где ако ниси богат ниси ни успешан, где ако немаш швалерке ниси фрајер, где ако ниси згодан ниси ни леп. До тачке апсурда где од толике жеље за нечим престајемо да будемо оно што јесмо а претварамо се у оно што мислимо да је кул да будемо, заборављајући да је пожуда за будућношћу највећи лопов данашњице.
Не само да се емоције прећуткују, не само да су нам модерним начином живљења осећајност и саосећајност систематски уништене до бесмисла, већ се питају шта то није у реду са онима који умеју да кажу шта заиста мисле и осећају. Том малигном заменом теза људи одлучују да не буду осећајни, тобоже да их неко не би повредио, не схатајући да је цена превелика када крену тим путем. Када им кожа задебља на емоције, можда нико неће моћи да их повреди, али тада нико неће моћи ни да их учини срећнима.
Ако умеш иоле смислено да водиш реченицу, више ниси окарактерисан као речит, ако се не бојиш да искажеш своје емоције више ниси емотивно зрео, сада се све то подводи под категорију патетичан. Изгледа да данас једино они мушкарци који говоре што је чешће могуће „брате", који се поштапају шатровачким и који звецкају кључевима од кола и звуче прихватљиво. Данас би Мика Антић, Лаза Костић, Дис и Киш били обични „патетични паћеници".
Рекли би им да су „жене", „секаперсе". Све те атрибуте који би требало да буду схваћени као увреде, само зато што су женског рода. Ваљда су сви ти који упућују такве речи рођени у купусу, или су их донеле роде, они немају мајке, сестре, девојке, супруге. Ваљда су зато данас и ћерке очевима „сине". Има чак и неких жена које би рекле емотивном мушкарцу да је жена. То је изгледа нека узвишена, мени несхватљива филозофија која не уочава логичку грешку у свему томе. Ваљда су зато данас и другарице једна другој „брате".
Дошли смо до тачке где ако си добар онда си будала, ако си срећан онда си трн у оку, ако си образован онда си преквалификован, ако пишеш онда паламудиш. До тачке где ако ниси богат ниси ни успешан, где ако немаш швалерке ниси фрајер, где ако ниси згодан ниси ни леп. До тачке апсурда где од толике жеље за нечим престајемо да будемо оно што јесмо а претварамо се у оно што мислимо да је кул да будемо, заборављајући да је пожуда за будућношћу највећи лопов данашњице.
Не само да се емоције прећуткују, не само да су нам модерним начином живљења осећајност и саосећајност систематски уништене до бесмисла, већ се питају шта то није у реду са онима који умеју да кажу шта заиста мисле и осећају. Том малигном заменом теза људи одлучују да не буду осећајни, тобоже да их неко не би повредио, не схатајући да је цена превелика када крену тим путем. Када им кожа задебља на емоције, можда нико неће моћи да их повреди, али тада нико неће моћи ни да их учини срећнима.
Није популарно показивати емоције. Осим можда кад неко умре, па на сахранама. Тада је некако разумљиво. И ником није патетично. Али је доцкан. Тад више никога није брига.
Извор: Блогдан
О даровима живота, радости, чудима која су могућа, величанствености отварања... у Отиску Душе!
Добро нам дошли!
Јелена Дејковић, Роберт Денић и Душица Мијатовић
Коментари