Na putu od Ukrajine do Čačka - važno je da ima dobrih ljudi

Da je počeo rat obavestio je unuk koji je pozvao da napusti stan. Gotovo iz postelje krenula je u nepoznato. Jedino je uspela da obuče toplu jaknu, povede psa, ponese dokumenta i lekove.

"Putovali smo okolnim putevima do mesta Goreniči, koje je sad sravnjeno sa zemljom, čulo se bombardovanje, eksplozije. Tu smo prenoćili, pa smo nastavili do drugog mesta gde su naši poznanini. Svake noći su se čule sirene za uzbunu, sakrivali smo se u podrumu. Šestog dana smo rešili da idemo dalje, jer se linija fronta primakla tom mestu", kaže Olga Kuzminska iz Kijeva.

Put ih je dalje odveo ka Zapadnoj Ukrajini, a potom do rumunske granice. Unuk dalje nije mogao sa njom, jer je vojni obveznik i morao je da ostane u Ukrajini, a ona nastavila ka Srbiji. Kaže nikada neće zaboraviti ljude koji su joj pomagali.

"Putovala sam autobusom, a ljudi su mi donosili hranu, voće i povrće, vodu. Ja sam plakala, verujte mi, toliko je to sve dirljivo, jer svuda postoje ljudi, humanost ne poznaje granice. I zaista verujem da nije važno koje si nacionalnosti, bitno je da imaš srce, da imaš dobrotu", smatra Olga Kuzminska iz Kijeva.

Dobri ljudi dočekali su je i u Čačku, gde poslednjih pet godina živi njena ćerka Irina. U Kolu srpskih sestara obezbedili su joj garderobu i drugu, osnovnu pomoć. U gradu na Zapadnoj Moravi, 1.500 kilometara daleko od svog doma ova Ukrajinka pronašla je utočište, ali miran san još uvek nema.