Šta je tajna dugovečnih Lozničanki?

Dvadeset petog marta prošle godine proslavili smo Zagorkin stoti rođendan uz obećanje da ćemo dobiti poziv i za sledeći. Na pragu porodične kuće u selu Grnčara, na dan svog 101. rođendana, dočekala nas je ponovo.

„Rođena sam 1921, marta meseca. A ja se osećam nekad možda pa od pedeset do šezdeset, i onda se tako borim više, poštuju me deca, slušaju me, još sam u snazi", kaže Zagorka Radnić, iz Grnčare.

U susednom selu Runjani, stoti rođenadan slavi i Nadežda Lukić, učesnica Drugog svetskog rata, koja je za svoju hrabrost dobila i odlikovanja.

„Uglavnom sam zadovoljna svojim godinama, da sam doživela. Ali deco, treba samo biti dobar čovek, dobri ljudi dugo žive, ne treba ništa ružno raditi. Svako jutro pijem čaj, to mi je prvo što pijem čaj i onda doručak, a posle doručka kafa, i tako, vodim računa, što čujem ružne stvari ne čujem, što vidim što je ružno, ne vidim, i tako se može živeti mirno", ističe Nadežda Lukić, iz Runjana.

I Zagorka i Nadežda, osim slabijeg sluha nemaju drugih zdravstvenih problema. O Zagorki brine porodica koja broji više od pedeset članova, a za Nadeždu su tu, kad god zatreba, i komšije, i prijatelji.

„Što se tiče babe Nade ne bi niko rekao da ima ni osamdeset, moguće sedamdesetih godina da je sa duhom, sa pameti, sa mentalnim zdravljem", navodi Slobodan Pantić, Nadeždin komšija.

Na pitanje koji je recept za dugovočnost i Zaga i Nada odgovaraju: ljubav, mir i sloga. Na kraju susreta od obe smo dobili isto obećanje - 25. marta sledeće godine vidimo se ponovo.