Leskovačka "Duga" je kuća sreće i radosti

Udruženje za pomoć osobama sa smetnjama u razvoju prigodnim manifestacijama, pod motom "Nisu svi nevidljivi", obeležava šest decenija rada. To je povod za posetu leskovačkom Udruženju "Duga" i podsećanje na sve što radi kako bi pomoglo osamostaljivanju dece sa smetnjama.

Ovo je kuća sreće u koju se sa radošću ulazi. Svakog jutra u 7 sati tridesetak korisnika stiže na druženje, vežbanje, učenje, planiranje izleta. Za njih od drugarstva nema ničeg dragocenijeg.

"Meni je ovde prelepo imam svoje drugove bojimo, družimo se, idemo u park", kaže Jana Marinković.

Ana Dodić kaže da joj je nedostajalo druženje u Dnevnom boravku: "Ja sam se rastužila za moji drugari i volim da radimo, da crtam, da pišem, da bojim."

Ljubav prema poslu i ovoj deci ulaznica je za "Dugu". Defektolog, psiholog, pedagog, sociolog, negovateljica brinu o njima kao o najdražima, posvećeno i stručno. Problemi sa kojima se roditelji sreću tokom njihovog odrastanja su brojni. "Duga" je olakšanje.

"U smislu da su deca zbrinuta dok su oni na svojim radnim mestima ili za dane vikenda kada je vikend program, predah smeštaj aktivan tako da svakako znači i jednoj i drugoj strani malo za relaksaciju odnosno i za svoje vreme", ističe Aleksandra Milošević Stefanović, pedagog.

Dnevni boravak „Duga" za decu sa smetnjama u razvoju stvorili su sami roditelji pre 15 godina, gotovo bez podrške okruženja. Sluha lokalne samouprave i nadležnog ministarstva danas ima, ali brojne usluge i dalje se projektno finansiraju.

"Mi smo za ovih 15 godina prezadovoljni onim što smo postigli, ali nas još dosta toga očekuje. Trudili smo se i prošle godine smo iskoristili ovo nesrećno doba korone za neke adaptacije prostora. Humanizovali smo ga, učinili lepšim, svetlijim, boljim za život i rad", kaže Dragan Nikolić, iz Udruženje za pomoć mentalno nedovoljno razvijenih osoba Leskovac.

Istovremeno Savez ovih udruženja u Srbiji slavi 60. rođendan. Deljenjem propagandnog materijala i darova koje su sami napravili poručili su svojim sugrađanima da invaliditeti nisu uvek vidljivi, ali da su njihove potrebe iste kao i druge dece i mladih - da čuju lepu reč i osete ljubav.