Vaskrs u Mileševi

Iako  više puta rušena , paljena i obnavljana,  Mileševa  je u duhovnom životu i kulturi srpskog naroda, uvek zauzimala posebno mesto. Podigao ju je, kao princ, kralj Vladislav, sin Stefana Prvovenčanog i unuk Nemanjin, po zamisli svog strica, Svetog Save, i kako je ova sveta lavra Nemanjića  sa narodom izdržala sve nevolje i nesreće, tako i sada dočekuje  ovovremena iskušenja.

"Počevši od našega duhovnog oca, Svetoga Save,pa nadalje, uvek se pobedjivalo na ovom svetom mestu,i mi se molimo Bogu da nastavimo u toj pobedi...živeti ovde..a na nama je da se bavimo, sada, našim vaskrsenjem.Hristos Vaskrese!Vaistinu Vaskrese", reči su episkopa mileševskog Atanasija.

Po svemu što se ovde dešavalo proteklih osam stotina godina, a pre svega  jer su u njoj  mošti Svetog Save počivale duže od tri veka, s pravom se može reći da je Mileševa na pijedestalu medju srpskim srednjovekovnim manastirima.

"Te mošti, kojima je za života, grobno mesto odredio Sveti Sava, su bile centar pažnje - od onog dana , kada ga je kralj Vladislav preneo i sahranio  u priprati, pa sve do onog trenutka kada su ga Turci, krajem 16. veka odneli, i spalili na Vračaru", kaže Slavoljub Pušica, istoričar.

Ovaj duhovni i prosvetiteljski centar, raskošne arhitekture , u 16. veku je bio i najbogatiji manastir Srpske pravoslavne crkve. Imao je i svoju štampariju, a kada su monasi u Velikoj seobi napuštali manastir na 150 konja jedva je stalo samo ono najvrednije iz bogate riznice.

Britanski arheolog, ser Aartur Evans, kome se pripisuje i otkriće praistorijskih kultura Krita i Mikene, je 1883.godine u „Mančester Gardijanu" objavio članak o mileševskim freskama, navodeći u opisu tog monumentalnog zidnog slikarstva, da renesansa u Evropi, nije počela u Italiji, sa Djotom - već u jednom srpskom manastiru - u Mileševi.

U godini proslave jubileja, kao i mnogo puta ranije u istoriji ovog manasira i srpskog naroda, iskušenja su opet velika, ali,  Mileševa daje ono najvrednije što ima pod krilom Belog anđela  - čistu  veru, ljubav i nadu.