Hrvat koji je ispisao zakulisne stranice kulturne istorije Srbije

Osoba koja je ispisala zakulisne stranice kulturne istorije Srbije je jedan Hrvat, ali on bi pre za sebe rekao da je "ljevičar". Čudna je to ličnost, moglo bi se čak kazati da je podvojena. Njegovo ime je Miroslav Krleža.

Glavni čin ove drame sa podmetanjem i neočekivanim preokretima dešava se od 5. do 7. oktobra 1952. godine, u Ljubljani. Ali da bismo shvatili šta se dešavalo tih jesenjih dana moramo se vratiti nekih četrdeset godina u mračnu prošlost.

Ko je bio Miroslav Krleža? U njemu kao da je obitavalo više ličnosti. Najpre je kadet elitne austrougarske vojne škole Ludovikum, potom je begunac koji hoće da ratuje na strani Srbije. Posle Velikog rata brzo se upisao u levičare. Ali, kakav je levičar Krleža bio?

Krleža je levičar koji je najopasniji za same levičare. Ništa sovjetsko nije mu sveto, pa ni Staljin.

Na jednoj večeri gde nije popio ništa, Rodoljubu Čolakoviću kaže: "Ajde reci, Rođo, bi li Lenjin tako postupao sa onima koji se s njim ne slažu, jer valjda ne vjeruješ da ima zrna istine u onome što je Višinski lajao na procesu. Zašto ih Staljin nije prognao u Sibir i učinio ih neškodljivim, nego im skida glave za izmišljene krivice?"

Marksista, reakcionar, trockista ili romantik. Sve to zajedno. Ne zna se ni da li je u to vreme uopšte bio u komunističkoj partiji.

O tome sam piše:  "U to vrijeme ja sam vam, dragi moj, bio 'trabant partije', 'poputčik ', 'lojalan simpatizer partije'. Odbio sam da uđem u Ka-Pe-Jot, jer nikada nisam htio biti disciplinirani vojnik".

Taj "nedisciplinirani vojnik" voli dobro da se odeva, da obilazi restorane, pa ga često viđaju i u najluksuznijem zagrebačkom hotelu "Esplanada". 

"Quo vadis, Krleža?" Ovo se pita Bogomir Herman u 4. broju časopisa Kultura za 1933. godinu. Josip Broz Tito posle povratka u Jugoslaviju očigledno zna kuda se Krleža uputio.

U izveštaju Kominterni, tridesetih, Josip Broz bez ikakvog uvijanja piše: "Kod nas trockisti sada nastupaju pod znakom revizije marksizma i lenjinizma.

Neki naši časopisi pružaju svoje gostoprimstvo takvim tipovima kao što je Krleža i onaj nadrealist Marko Ristić, intimus pariškog trockiste i buržoaskog degenerika Bretona." 

Kreleža odgovara u  "Pečatu", prevratničkim tekstom "Dijalektički antibarbarus". I to je kraj. Svi oko časopisa "Pečat" odstranjeni su iz partije i odgurani dalje sa "ljevice". Tako će ostati i za vreme Drugog svetskog rata. Krleža je pobeđen.

Sledeće 1941. godine počinje rat u Jugoslaviji, ali Krleža u partizane ne ide. Partizanskim kanalima, pak, moli lojalnog pisca Otokara Keršovanija da ga poveže s Josipom Brozom kako bi se razjasnili nesporazumi, ali generalni sekretar KPJ tokom rata očito nije bio zainteresovan za susret s otpisanim Krležom. 

Sve se menja nakon Drugog svetskog rata. Čim se partizanska vlast učvrstila, Krleža dobija poziv da se sretne sa Titom. 

Uključen je u rad novih vlasti. Učestvuje u poslovima koji su daleko ispod njegovog nivoa, pa se tako 1945. nalazi i u komisiji za izbor nove državne himne. Čini se da se za Krležu sprema glavni posao koji tek treba da obavi...

Krleža početkom pedesetih se intenzivno druži ne samo s Titom već i s drugim jugoslavenskim rukovodiocima: Kardeljem, Kidričem, Pijadeom i Čolakovićem.

Da nije u pitanju saradnja ravnopravnih drugova, svedoči i to što je tih godina Krleža praktično u izgnanstvu. Majka istoričara Miodraga Popovića, koja je kuvala u Krležinoj kući, veli da je jedne večeri čula nekog od gostiju kako kaže: "Najzad! Izbili smo zube matorom psu."

Dolazimo tako do godine 1952. i glavnog čina ove drame sa ogovaranjem, omalovažavanjem i levičarskim prestrojavanjem u hodu. Mesto gde se ispisuje ova mračna stranica kulturne istorije Srbije je - Ljubljana. 

U Udruženju književnika Slovenije, priprema se Treći kongres Saveza književnika Jugoslavije. 

Tito čuva Krležu za posao koji u Ljubljani samo on može dovršiti. Krleža treba da održi uvodni govor na Trećem kongresu Saveza književnika Jugoslavije od 4. do 7. oktobra 1952. kojim će se raskrstiti sa sovjetskim socijalističkim realizmom i otvoriti prostor za umetnički modernizam.

Krleža se prihvata zadatka. Njegov govor nazvan je O slobodi kulture i već sam naziv u toj 1952. ne miriše na kontinuitet starog. 

Na rečima Krleža se zalaže za posebnu jugoslovensku socijalističku realističku umetnost, ali ustvari pušta duha moderne umetnosti iz boce. 

Kaže: "Drugovi i drugarice, u umjetnosti djeluju magneti forme često puta mnogo intenzivnije od onih snaga koje su socijalno-ekonomske prirode." 

I time, kao gotski otac moderne umetnosti, čini kraj socijalističkom realizmu u Srbiji i Jugoslaviji.

Sledeće dve godine postaje svestan šta je učinio. Privatno se kaje jer on je, setimo se gotovo podvojena ličnost. Levičar u njemu 1954. ponovo pada u vatru te kritikuje modernizam koji je sam pustio iz kaveza socrealizma. 

O novoj umetničkoj sceni govori ovako: "Klauni u likovnom cirkusu apstraktne umjetnosti vade pred nama iz svojih prestidižitarskih cilindara krepane kanarince i peku apstraktnu kajganu svojih inspiracija."

Ali natrag nema. To je sada priča o nekim drugima i nekom drugom Krleži. Iste godine slikari apstrakcije Lubarda i Ćelić u Beogradu organizuju prve samostalne izložbe. Prate ih Konjović, Tabaković, Kosa Bokšan, Petar Omčikus ... A Krleža? On je, kao mračni junak epohe, odgurnut ustranu. 

Ostaje pitanje: da li je novu raskošnu adresu na današnjem Krležinom vencu u Zagrebu, kuću po meri svoje ljubavi za luksuzom, te iste 1952. godine, dobio kao nagradu za dobro obavljeni posao?

(Opširnije u emisiji Mračne stranice kulturne istorije Srbije, četvrtak, 10. decembar, drugi program, 20.30)