Tri veka piva u Srbiji – od Vajferta, preko BIP-a do zanatskih pivara

Pravi recept za piće od vode, hmelja i ječmenog slada u Pančevo je stigao pre tačno tri veka. Te 1722. godine, mađarski Jevrejin Abraham Kepiš dolazi iz današnje Bratislave, tadašnjeg Požuna, i u tom gradu otvara destileriju u kojoj proizvodi različita alkoholna pića. Jedan od najvažnijih i najomiljenijih proizvoda bilo je pivo.

U narednim dekadama menjali su se vlasnici ili zakupci destilerije. Od sredine 19. veka porodica Vajfert, nemačka porodica poreklom iz Bohemije (Češka), preuzima vlasništvo i unapređuje poslovanje. Od dve male prostorije u kojoj se kuvalo pivo, proizvodni pogon narastao je na oko 10.000 kvadrata.

U vreme kada je Ignjac Vajfert preuzeo pivaru, njegov sin Georg – Đorđe kako ga mi zovemo, studirao je u Bavarskoj. Ta nemačka oblast, uz Bohemiju – regiju oko Praga, ima bogatu tradiciju proizvodnje piva. I ta tradicija koju su oni doneli u Pančevo bila je važna za razvoj, pa i ukus, piva koje narednih decenija postaje simbol Pančeva.

"Vajfertovi su bili imućni i obrazovani, imali su potrebu da se usavršavaju, pa u Pančevo donose i parne mašine. Tada se unapređuje proizvodnja, povećava se količina, povećava se trajnost tog piva i mogućnost da se dalje izvozi. Od toga momenta se i Pančevo kao takvo razvija, ceo ovaj kvart se razvija, kasnije dolazi železnica, pravi se luka, reguliše se tok reke Tamiš. To je bio napredak grada", objašnjava turistički vodič iz Pančeva Vladimir Timić. 

Po završetku Drugog svetskog rata, Vajfertova pivara je nacionalizovana i nastavlja poslovanje kao preduzeće "7. juli".

Nastanak i nestanak BIP-a

Od Vajfertove pivare, odnosno pivare "7. juli", Bajlonijeve pivare (kasnije "Pivare Beograd") i preduzeća Bezalko, šezdesetih nastaje Beogradska industrija piva (BIP). U narednoj deceniji u njegov sastav ulaze i pivare iz Sremske Mitrovice i Leskovca, i nastavlja se ulaganje u proizvodnju.

BIP od šezdesetih godina, pola veka toči milione hektolitara piva, sve do početka dvehiljaditih kada odlazi u stečaj.

Preduzeće koje je važilo za simbol SFRJ od tada više puta menja vlasnike i pokreće proizvodnju, ali bezuspešno.

BIP je prošle godine prodat kompaniji "Auto Čačak" i više ne proizvodi pivo. Od njega je danas ostalo samo ime i sećanje na nekada prepoznatljiv ukus i ambalažu.

Sudbinu BIP-a doživele su mnoge domaće pivare, poput Jagodinske. One koje su opstale danas su uglavnom u privatnom vlasništvu, i to stranih kompanija. Jedna od retkih koja je u domaćim rukama je Valjevska pivara, najstarije preduzeće u tom gradu.

Kako radi Apatinska pivara 

Jedna od najstarijih, Apatinska pivara, koja postoji od 1756. godine i dalje radi, a vlasnici su takođe stranci. U njoj se proizvode domaća piva "jelen", "apatinsko", ali i svetski brendovi poput "ginisa", jedno od najpopularnijih širom sveta.

U toj pivari rekli su nam da je pivarska industrija prošla kroz mnogo turbulentnih perioda. Od kada toče pivo, poslednje godine su, kažu, među najizazovnijima.

"Bilo je zlatno doba pivarstva do 2007/08. godine pre pojave svetske ekonomske krize, sada najavljuju neku novu krizu. Verovatno će i pivska industrija kao i mnoge druge biti time pogođena, ali sam siguran da će nakon toga doći period prosperiteta i da će pivo opstati", ističe generalni direktor "Apatinske pivare" Igor Vukašinović.

Napominje da i velike i male pivare u Srbiji zajedno treba da rade na razvoju pivarstva.

"Velike pivare obezbeđuju masovnost, standard kvaliteta, inovacije, konkurentnost naravno. S druge strane, male pivare eksperimentišu sa novim ukusima i na taj način se obraćaju nekoj novoj populaciji koja se upoznaje tek sa pivskom kategorijom. I te dve različite strane na tržištu zajedno treba da čine jednu sinergiju i da rade zajedno, to je dobro i za potrošače i za pivare", napominje Vukašinović. 

Kraft pivare rade, ali otežano

Poslednjih dvadesetak godina domaći pivari uglavnom su se okrenuli kuvanju takozvanih zanatskih, kraft piva. Najviše u Beogradu i na teritoriji Vojvodine.

"Ona su nastala krajem šezdesetih godina dvadesetog veka kada su pojedini Amerikanci želeli da imaju pivo koje je malo drugačije, tj. da imaju pivo kakvo su imali nekada, jer je industrijska proizvodnja piva promenila neke procese u proizvodnji, napravila je mnogo čistiji proizvod, bakteriološki totalno ispravan, dugotrajniji, a oni su hteli neke različite ukuse i tada je to krenulo da se proizvodi prvim koracima. Veliku ekspanziju u Americi tamo devedesetih je doživelo, a u Evropu je došlo krajem devedesetih, početkom dvehiljaditih", objašnjava Dejan Smiljanić iz Udruženja malih nezavisnih pivara. 

U Srbiji je registrovano šezdesetak malih proizvođača. Međutim, od početka pandemije, mnogima su točilice presušile. Tek desetak njih danas posluje uspešno. Jedan od razloga je, kako kažu, to što ih država nije prepoznala kada je opredeljivala pomoć privrednicima.

"Nismo mogli da radimo, jer mi radimo isključivo kroz ugostiteljstvo, kroz prodavnice najmanjim delom. Država nas nije prepoznala ni kao pivare ni kao ugostitelje, zato što nismo mogli da pristupimo pomoći koja je bila upućena ugostiteljima jer nam je prvenstvena šifra delatnosti proizvodnja piva, tako da nismo mogli da ostvarimo nijednu pomoć", navodi Smiljanić. 

Od ukupne proizvodnje piva, njihov udeo na tržištu je oko pola procenta. U šali kažu da oni naprave piva koliko velike pivare potroše da očiste svoje sisteme. Šta kažu kada se ne šale?

"Prvo, i najbitnije, jeste to da ljudi shvate kakva je razlika između kraft piva i piva koja se proizvode u velikim industrijskim sistemima. To je dugotrajan i težak proces zato što ljudi teže dolaze u dodir sa našim proizvodom, onda kad dođu u dodir, on je obično skuplji nego industrijsko pivo jer sam proces proizvodnje skuplji jer su manje količine i sve ostalo", navodi Smiljanić.

Ako kažemo da je budućnost piva svetla, velika je šansa da se naljute ljubitelji tamnog ili mutnog. Svakako, neće se sporiti oko toga kako je najbolje boriti se sa stresom. Svejedno je da li je tamno ili svetlo.