Dejan Tiago Stanković - gde god je živeo, video je ono najbolje i najlepše

Kada mi je prvi put rekao da hoće nešto da piše, ispričao mi je da sada razume "istraživačko novinarstvo". Da bi napisao "Estoril", nekoliko godina je sakupljao podatke koje je koristio, plus piščeva mašta. To traganje za dokumentima mu je pričinilo veliku radost. Kada mi je poslao gotov rukopis, bila sam iznenađena da je napisao knjigu zanimljiviju od materijala o kojem mi je pričao.

Dejan Tiago Stanković je 2. novembra 2022. napunio 57 godina. Tog dana je proslavio rođendan u svom stanu u Beogradu, sa porodicom i malo prijatelja, među kojima je bio i psiholog Žarko Korać.

Pre dvadesetak dana, tačnije 5. decembra je na Fejsbuku napisao:

"Obavestio bih svoje čitaoce iz Beča (nadam se da ih ima) da 28. 12. 2022. u 18 sati, Bože zdravlja, potpisujem knjige i družim se sa zainteresovanima za svoje društvo, a možda i ispričam neku pričicu, u Cartvujuščoj Vijeni na adresi

Dachbuch Verlag GmbH

Schumeierplatz 15/2-4

A-1160 Wien

Ponovo ću podsećati."

Oličenje radosti života

Srce ga je izdalo i nije dočekao to veče u Beču. Svako ko je poznavao ovog dragog čoveka, teško spaja smrt sa njim koji je bio oličenje radosti života. Upoznala sam ga kad je bio dečak, počeli smo da razgovaramo, družimo se, kad je bio student.

Često je prepričavao kako je za Osmu sednicu čuo od mene, jer sam pravo sa sednice (bila sam novinar - izveštač) došla na slavlje zajedničkih prijatelja Mikić-Marković, gde je bio i on. Imao je tada 22 godine i bila sam uverena da će biti arhitekta, kao mama Mica.

Delila sam sa njim njegove profesionalne radosti od prvog dana. Mislim na one spisateljske, jer se arhitekturom nije bavio. U Londonu je upoznao Portugalku Lusi, zaljubio se, oženio i otišli su u njeno rodno mesto pored Porta gde su živeli na očevoj hacijendi. Umeo je tako plastično da opisuje susret sa portugalskom porodicom, koju će uskoro i sam imati.

Kad porastu, deca će odlučiti gde se najbolje osećaju

Govorio mi je kako je sinove Andreja i Filipa vaspitavao kao decu koja imaju srpske i portugalske korene, a kad porastu, odlučiće gde se najbolje osećaju.

Kada je počeo da prevodi, ušao je u svet literature i to ga je odvelo do vlastitih knjiga. Preveo je Saramaga na srpski, Andrića i Dragoslava Mihailovića na portugalski.

Opisivao mi je svoje susrete sa srpskim ambasadorima u Portugalu koje je odreda poznavao, a druženje sa književnikom Duškom Kovačevićem i njegovom suprugom Nadom u Lisabonu, spada u najlepša sećanja.

To traganje za dokumentima mu je pričinilo veliku radost. Kada mi je poslao gotov rukopis, bila sam iznenađena da je napisao knjigu zanimljiviju od materijala o kojem mi je pričao. Svašta sam mu lepo napisala u mejlu, i kazala telefonom.
Bila sam sa njegovom i mojom drugaricom Radmilom Mikić u SANU, kada mu je uručena nagrada "Branko Ćopić".

Bilo je dirljivo koliko se radovao, i tako se potrudio da se primereno zahvali. Posle njegovih reči, došlo mi je da ponovo uzmem Ćopića u ruke.
I drugi put, sa "Zamalekom" me je obradovao. Kazala sam mu da nema nikakave veze, ali meni ta knjiga "miriše" na "Aleksandrijski kvartet".

A on mi je opet razdvajao istinu od fikcije što me, uglavnom nije zanimalo. Ja sam verovala u njegove priče.

Gužva oko Tiaga kad bi potpisivao svoje knjige

Ove godine na Sajmu knjiga, na štandu Lagune, najviše je bilo gužve kada je Dejan Tiago Stanković potpisivao svoje knjige.

Tako je, otprilike, rekao jednog dana u nekom od jutarnjih programa vlasnik ove izdavačke kuće Dejan Papić. Bilo je relativno rano da bi on to video. Sačekala sam podne, pozvala ga i kazala da vrati emisiju.

Opet se obradovao, kao uvek kad bih mu prenela neku lepu vest. Mada, imali smo i drugačijih razgovora. Neslaganja kad je reč o nekim njegovim reagovanjima na društvenim mrežama, ali sada je to glupa priča.
Poznavala sam ga u kući njegovih roditelja u Višnjičkoj banji, živeo je u Londonu, Lisabonu, na Terazijama, boravio u Brazilu...

Gde god je živeo, video je ono najbolje i najlepše.

Pre nego će otići za Lisabon iz kojeg se neće vratiti, Dejan i ja smo se videli u Monksu. Posle neke premijere svratila sam sa prijateljicom, pridružio nam se, pili smo, pričali, smejali se, ispitivali jedni druge... kao i uvek sa njim. Vesni prvi put, meni, nažalost, poslednji.