Momir Bulatović, prvi Crnogorac treće Jugoslavije

Momir Bulatović imao je tri politička života, koja su počinjala 1989, 1997. i 2000. godine. Sve je krenulo sa trojicom "mladih, lijepih i pametnih", kako su zvali Svetozara Marovića, Mila Đukanovića i Momira Bulatovića.

Drugu dvojicu na početku karijere spajaće nekoliko slika. Jedna od najpoznatijih je ona vidovdanska sa Gazimestana 1989. Tada su i Milo i Momir mislili isto o Slobodanu Miloševiću. Ili bar slično.

"Ako se porede Đukanović i on, moglo bi se reći da je pomalo paradoksalno Đukanović više naginjao ka izvornom srpskom nacionalizmu, dok je Momir Bulatović imao uravnotežen odnos, on se smatrao Crnogorcem, ali i delom celine koja je bila srpska", kaže profesor Fakulteta političkih nauka Časlav Koprivica. 

Koprivica smatra da Momir Bulatović sebe nije video kao političara, ali da su se stvari krajem osamdesetih iz Srbije prelivale ka Crnoj Gori, gde je u takozvanoj Antibirokratskoj revoluciji lako smenjena kompromitovana elita.

Ništa u životu Momira Bulatovića nije bilo uobičajeno. Kao oficirsko dete rođen je u Beogradu, osnovnu i srednju školu završio je u Zadru, u Podgorici je završio fakultet.

Bulatović 1989. postaje prvi čovek Saveza komunista Crne Gore, a 1990. na prvim višestranačkim izborima izabran je za predsednika. Pisac Đuro Radosavović smatra da Momirova Crna Gora nije bila podeljena kao danas, ali bila je kao u filmu Metjua Kasovica, "kad tip pada sa zgrade, ali govori sve je u redu, sve je u redu".

Koprivica ističe da je Crna Gora devedesetih bila siromašna, bila je nerazvijena i u socijalizmu, a tad je bila teško pogođena sankcijama. "Ali, s druge strane, Crna Gora je bila mesto gde niste imali kompradorsku elitu, ogromne socijalne razlike. Konačno, ako pogledate Momira Bulatovića, to je čovek koji nije došao sa mnogo imovine na vlast, ali nije sa mnogo imovine ni otišao."

Đuro Radosavović podseća da su ljudi u početku voleli i Mila i Momira, ali Momirova ključna tačka je 1991. godina. "U Hagu tad potpisuje da će i Crna Gora biti nezavisna, to je Karingtonov plan, i nakon toga pod pritiskom on povlači potpis, od tada mu se pripisuje da je poslušnik, dok je "Milo britva".

"On se tad nije snašao u Hagu, povukao je taj potpis. Dolazilo je tokom 90-ih godina do razmimoilaženja između njega i Miloševića, Milošević je imao naviku da se samovlasno ponaša, a Bulatović nije trčao da o tome izveštava javnost", kaže Časlav Koprivica. 

Godine raskola

Tih devedesetih godina, Crnom Gorom vladaće zajedno sa Milom Đukanovićem. Bulatović će kasnije reći da je Đukanović kao predsednik Vlade bio izuzetno uspešan zato što je imao dobre odnose sa Srbijom.

Između Momira i Mila konačno je puklo 1997. Te godine Đukanović je u intervjuu nedeljniku Vreme Slobodana Miloševića nazvao "prevaziđenim političarem". U leto 1997. na Kongresu Demokratske partije socijalista Crne Gore Momir Bulatović smenjen je sa mesta lidera partije. A na predsedničkim izborima u oktobru tesno je izgubio od Đukanovića.

Posle velikog raskola, Momir Bulatović osniva Socijalističku narodnu partiju, ali biće to početak političkog kraja za Bulatovića.

"Što bi rekao jedan njegov nekadašnji politički protivnik – on je, i dok je bio na vlasti, govorio da bavljenje politikom nije život i smrt, ako neko ne može mirno da ode s vlasti, verovatno nešto nije u redu sa načinom na koji vlada", ističe Časlav Koprivica.

Nakon poraza na parlamentarnim izborima u Crnoj Gori 1998, Slobodan Milošević ga poziva da vodi Saveznu vladu. Upravo će Momir Bulatović proglasiti ratno stanje u martu 1999. godine.

Časlav Koprivica kaže da je manje poznato da je Bulatović 1999. godine, kao predsednik Savezne vlade, predlagao uvođenje vojne uprave u Crnoj Gori, ali da su neki krugovi iz njegove partije iz Crne Gore kumovali da se to ne desi.  

"Možda sam ja naivan, ali sve što znam iz dugih razgovora je da su oni bili jedna normalna porodica", tako se Momir Bulatović nedavno prisećao porodice Slobodana Miloševića. Miloševića je posećivao u Hagu, a poslednji put u javnosti je viđen ove godine kada je govorio na sahrani Mirjane Marković.

O odnosu s porodicom Milošević 

Đuro Radosavović kaže da ta odanost porodici Milošević-Marković možda deluje ganutljivo, ali daleko od toga da je bilo dobro. "To je jedna crta momirovska, možda su ljudi uvek na ivici da ga vole i da ga sažaljevaju, možda je bio dobar čovek, ali je bio loš političar", kaže Radosavović.

Časlav Koprivica smatra da je jedan od razloga njegovog odnosa prema Miloševiću tretman posle 5. oktobra i suđenje pred Haškim tribunalom. "Kad Milošević više nije bio na vlasti, on je imao moralnu dužnost da ne okrene leđa tim ljudima, što su mnogi učinili".

Posle 5. oktobra, Bulatović se povlači iz političkog života. Doživeo je tragediju kada mu je 2008. umro sin. Poslednjih godina pisao je tekstove za novine, govorio povodom dvadesetogodišnjice bombardovanja SRJ. Kao penzioner često je boravio u kući u Podgorici.

"Ja sam iz Kuča i on je bio u svakoj kafani dobrodošao, možda zato što se povukao, možda zato što su ga ljudi smatrali bezazlenim. Imao je i te narodske manire, fotografije sa dve boce alkohola u rukama, a interesantno je, mogli su svakog dana da ga vide kako vozi bicikl, a ne viđa se svaki dan predsednik sa brkovima kako vozi bicikl", kaže pisac Đuro Radosavović.

Njegovi tekstovi iz međunarodne ekonomije objavljeni su u knjizi pod naslovom "Nevidljivi lanci". Mnogi bi rekli da je takvim lancima svoju političku sudbinu vezao za Slobodana Miloševića. A predsednik iz Kuča verovatno bi odgovorio – Crnogorci ne ljube lance.