Азијски џин разбија финансијски монопол Запада

Прошле недеље у Пекингу је одржана прва заједничка рунда преговора о формулисању статута и правила деловања Азијске банке за инвестиције у инфраструктуру (AIIB), финансијске организације чији би главни деоничар била Кина и која би, са почетним капиталом од 100 милијарди долара, земљама азијског континента послужила као алтернатива међународним финансијским институцијама које су под контролом западних држава.

Потписивање оснивачког документа се очекује у јуну, а почетак рада нове банке крајем ове године. Формирање AIIB, у којој ће, сматра се, Кина положити чак половину почетног капитала први је конкретан корак ка разбијању глобалне доминације САД и њених европских и азијских савезника у области кредитирања пословних и развојних пројеката у свету.

На позив Кине да се као оснивачи укључе у рад банке која ће послужити као алтернатива Међународном монетарном фонду, Светској банци и Азијској банци за развој, где у одлучивању о употреби средстава и постављању услова земљама корисницама кредита доминирају САД, Западна Европа и Јапан, одговорило је 57 земаља, од којих 18 европских.

Међу државама које нису хтеле да пропусте прилику да уз Пекинг учествују у примамљивим инфраструктурним пројектима у Азији налазе се и традиционални амерички војнополитички савезници Велика Британија, Аустралија, Нови Зеланд и Јужна Кореја, док се позиву Вашингтона да не ступе у тај велики пројекат који ће допринети јачању економске и политичке моћи Кине повиновао само Јапан.

Разбијање западњачког финансијског монопола

У периоду од 2001. до 2011. године кинеске банке су дале 671 милијарду долара кредита страним владама и кинеским предузећима за обављање пројеката у иностранству.

Међутим, за осетно ширење пословања у иностранству није довољна само жеља, а понекад ни сопствени капитал, већ је потребна мрежа финансијских институција и политички утицај.

Међународним финансијским институцијама већ деценијама доминирају западне силе и њихови савезници. Тако је директор Међународног монетарног фонда традиционално Европљанин, лидер Светске Банке Американац, а шеф Азијске банке за развој у којој је превасходно концентрисан јапански и амерички капитал – Јапанац.

Оцене о ликвидности, односно платежној способности држава и фирми, кроз систем кредитног рангирања одређују америчке агенције попут "Мудиз", "Стандард енд Пур" и "Фич", што директно утиче на способност влада да тргују обвезницама, позајмљују новац и финансијски управљају својим државама. Међународне трансакције се већ деценијама одвијају претежно у америчкој, а у последње време и у заједничкој европској валути, а светским финансијским тржиштом доминирају америчке, британске и швајцарске банке.

Све то читав свет ставља у положај континуиране зависности од капитала и политичке воље влада и финансијских елита Запада, и Кина до сада, приликом гласања о расподели заједничких средстава за различите пројкте у међународним институцијама попут Светске банке или Азијске банке за развој, није била у могућности да оствари утицај какав одговара њеној реалној економској моћи.

Оснивање Азијске банке за инвестиције у инфраструктуру је велики, конкретан корак у борби за стицање независности од западњачког политичко-економског јарма и за стварање мултиполарног света, не само за саму Кину већ и за све државе које буду у прилици да располажу њеним средствима.

Поред оснивање те међународне банке, Кина последњих месеци предузима и друге кораке за јачање сопствене економско-политичке слободе у међународној трговини и финансијама. Пекинг је већ постигао споразум са Москвом по којем ће део билатералне трговине нафтом и природним гасом бити вршен у рубљама и јуанима, а две државе су се сагласиле и да оснују сопствене агенције за кредитно рангирање како би се, што је више могуће, ослободиле америчког утицаја у економској размени.

"Појас свиле" – приоритетни регион за кинеска улагања

Кинеска Комисија за национални развој и реформу, Министарство иностраних послова и Министарство трговине објавили су у марту акциони план за улагање у инфраструктуру у тзв. "Појасу свиле", који обухвата Азију, источну и средњу Европу, са циљем да се повећа и убрза проток људи и добара, ускладе прописи и умање трговинске баријере и тако оствари интеграција тржишта земаља у тим регионима.

Успостављање стабилније економске размене и јачање трговине требало би да допринесу и развијању политичке сарадње и учвршћивању мира у регионима захваћеним тим колосалним међународним пројектом.

Међе тог појаса су древни копнени Пут свиле на северу, који је из старе кинеске престонице Хси Ана водио кроз централну Азију на Блиски исток и даље у Европу, и поморске трасе на југу, којим су у средњем веку кинеске флоте пловиле до Персије и Рога Африке а које Кинези данас зову "морским путем свиле": Источно и Јужно кинеско море, Мореуз Малака и Индијски океан.

Отуд, "економски појас свиле" почиње на обалама Источног и Јужног кинеског мора, простире се кроз целу централну Азију, Индију и арапски свет, те преко Турске и Русије залази у Европу где обавија Балкан и потом скреће на север све до обале Балтичког мора, захватајући срце Старог континента, укључујући ту и Немачку. У Европи, дакле, он на југу захвата Егејско море, док на његовом западном ободу леже италијанске луке на Јадрану, а крајњу северну тачку чине поморски саобраћајни чворови Хамбург и Ротердам.

Кинески председник Ши Ђингпинг први пут је предложио чвршће економско повезивање дуж древног Пута свиле у септембру 2013. године приликом посете Казахстану, док је месец дана касније у Индонезији позвао земље југоисточне Азије, чланице организације ASEAN, на спровођење заједничких пројеката дуж Морског пута свиле и позвао на оснивање Азијске банке за инвестиције у инфраструктуру као финансијског органа који би послужио као кичма за ту сарадњу.

Важност "Појаса свиле" и AIIB за Кину

"Појас свиле" и AIIB несумњиво ће ојачати економски и политички утицај Кине и учинити је још важнијим актером на глобалној геополитичкој сцени, јер ће јој дати јасније дефинисан, конкретан економски и правни оквир за инвестиције и већу моћ да одлучује о свом новцу, па и новцу других оснивача банке.

Такође, последњих година раст кинеске економије се успорава и пада интензитет развојних инфраструктурних пројеката у самој Кини, па грађевинска оператива и фабрике тешких машина из те земље све више траже ангажман у иностранству за упошљавање својих великих капацитета. За њихов опстанак или профитабилно пословање, као и генерално за стимулацију кинеске економије, неопходно је потписивање много међународних уговора које ће политика јачања инвестиција и економске размене у "Појасу свиле" и AIIB, као орган који конкретно усмерава улагања, несумњиво олакшати.

У протеклих неколико година у региону Азија-Пацифик, који генерише чак 40 одсто светског економског бруто производа и у којем се одвијају две трећине укупне глобалне трговине, на америчку иницијативу се врше преговори о потписивању великог међудржавног споразума о слободној трговини "Транспацифичко партнерство" (ТПП), који би стимулисао економску размену између земаља на обали Тихог океана кроз драстично смањивање или укидање царина и ограничења на увоз. Упркос чињеници да географски припада региону и да је по обиму друга светска економија, Кина није позвана да учествује у том трговинском пакту који треба да обухвати обалске земље Азије и Северне и Јужне Америке, Аустралију и острвске државе у Пацифику и практично ојача амерички економски и политички утицај у том пространом и све богатијем делу планете.

"Појас свиле" и оснивање AIIB су, у том смислу, и изнуђена реакција и стратешки врло важне мере Кине против планског покушаја да се економски изолује и да се њен политички утицај у региону у којем се налази ограничи.

Постоји, међутим, забринутост да би кинеска воља да инвестира и у политички релативно нестабилне земље са високом стопом корупције и ниском транспарентношћу, које западни капитал заобилази, могла да доведе до огромних губитака, за шта већ постоје неки примери, попут скандала везаних за проневеру средстава из кинеских кредита вредних пет милијарди долара у Шри Ланки, или пројекта изградње велике бране у области Мјитсон у Бурми, који је тежак 3,6 милијарди долара, а стоји у последње четири године.

Ипак, државе југоисточне, централне и западне Азије, као и Русија и земље средње и југоисточне Европе, укључујући ту и Србију, много очекују од кинеских улагања у инфраструктурне пројекте у оквиру иницијативе за "Појас свиле" – да та улагања у блиској будућности стимулишу локалну економију, побољшају квалитет живота, па можда чак и да, кроз ефикасније повезивање лука, железничих и друмских мрежа, подигну и међународни саобраћајни и политичко-економски значај тих земаља.