Има ли наде за будућност деце о којој биолошке породице не могу да се старају

Пре седам година, са само 13 месеци у дом Лазаревића, на хранитељство, стигле су близнакиње – Ана и Мима.

"Волим децу и мислим да можемо као породица да пружимо још некоме да буде сретан као што су и моја биолошка деца одрасла", рекла је Весна Лазаревић, хранитељица.

Не постану хранитељи сви који се пријаве за обуку. Прошле године, од 50 кандидата 33 су добила позитивну оцену. Њих деветоро је схватило да нису за то. Тренуто, трећина хранитеља у Србији су сродници, а они не желе да брину и о другој деци.

"Нама је интерес да имамо што више млађих будућих хранитеља, да кандидати буду млађе старосне доби. Нама је просек 51 до 64 године. Нама недостају млади хранитељи који би пре свега преузели бригу о бебама", рекла је Мирјана Новаков из Центра за породични смештај и хранитељство.

Недостају и породице за ургентно збрињавање деце.

"То су породице које хитно смештају децу која су напуштена, која су физички и сексуално злостављана, деца чији су родитељи изненада преминули", истиче Новаков.

Једна од девојчица на хранитељству код породице Лазаревић има церебралну парализу. За бригу о деци са сметњама у развоју, породице се посебно обучавају.

"Одрадити нешто да ви од детета које није имало бочни окрет направите девојчицу која хода, која вам се смеје, која вам доноси играчку. Она већ сада постиже много више него што смо очекивали, она има своје третмане, има свог терапеута, иде на пливање", рекла је Весна Лазаревић.

"Чини ми се да јесте задњи моменат да позовемо грађане Србије да помогну да добијемо што већи број што бољих хранитеља", каже Новаковићева.

Подршку обећавају, каже, и ресорна министарства. А када се удруже све карике у ланцу бриге од деци, за будућност деце о којој биолошке породице не могу да се старају има наде.