Читај ми!

Надбискуп Немет: Нећу чекати да ми верници дођу у цркву, идем да их тражим

Харизматичан, ведар, проактиван - то је први утисак који одаје нови београдски надбискуп Ладислав Немет. На чело надбискупије долази након 22 године службе Станислава Хочевара, најпрепознатљивијег лица Католичке цркве у Србији. Отац Немет поручује да његов задатак није да чека да верници дођу у цркву, већ да иде међу људе и вернике тражи. Важна алатка у комуникацији са њима јесу друштвене мреже, на којима је и сам присутан.

У разговору за Интернет портал РТС-а надбискуп Немет је говорио о свом мисионарском раду на Филипинима, о томе зашто је одабрао ред вербита, о Каритасу и улози цркве у кризним временима.

Отац Хочевар је више од двадесет година био на челу Београдске надбискупије. Чини се да долазите на стабилан и добро утврђен терен. Да ли се, међутим, могу очекивати неке промене са вашим доласком? Чему ћете посебно посветити пажњу?

Господин Хочевар је 22 године јако добро водио надбискупију, видимо како су цркве сређене, и главна катедрала и Црква Криста Краља. Много се уложио да се Католичка црква у Београду развије и да буде препозната као део друштва.

Не бих рекао да треба да се праве неке посебне промене. Пуно тога остаје као што је било, а остаје потреба да се одговора на питања која доноси савремени живот.

За све хришћане је најважнија молитва и ту нема промена, како се молимо у црквама остаје исто, а оно што може да се промени је декорација – да буде лепша, већа или мања,

Што се тиче саме надбискупије као институције, морам да је упознам, то ми је сада изазов. Не видим велике потребе да мењам ради мењања. Треба задржати све што је добро, а ако живот изискује други одговор, или на другачији начин, онда ћемо реаговати.

Утисак је да је у Београду све мање верника на мисама. Да ли постоји план како да се ситуација промени, да се црква приближи младима?

Има различитих разлога за мањи број људи у црквама. Један од разлога који се наводи је да је данас религија мање важна људима, али ја се са тим не бих сложио, она јесте важна, али постоје објективни фактори, а један од већих фактора је ковид.

За време ковида Католичка црква је затворила храмове, није било богослужја, многи су се бојали долазити, а сада се боје вратити.

Друга ствар је што је број католика у Београду некако увек несигуран, долази много људи који раде ту, јер је Београд огроман град и ти људи имају могућност да одржавају контакт са црквом. Другачије је у Војводини, где живе староседеоци чије су породице ту по 200, 300 година и зна се ко је католик. У Београду флуктуира велики број људи.

У Београд долазе и људи из иностранства на студије и да раде - Вијетнамци, Индонежани, па чак и Кинези, који су највећа нација која гради у Србији, а међу њима има и католика.

Ја имам позитивно искуство из Зрењанина (отац Немет био је на челу Зрењанинске бискупије од 2008. године прим. аут.), у компанији "Линглонг" где ради 500 Вијетнамаца, њих шездесетак су католици и када су добили своје папире редовно су долазили у католичку цркву на своју мису.

Kатолици постоје, они су ту, али ми као свештеници, и ја као надбискуп, морамо да се покренемо да их лично тражимо. Мој задатак није да седим код куће и чекам да неко уђе у моју цркву, већ ја идем напоље и тражим људе тамо где живе и с њима разговарам и ако осећају да им треба богослужје, они ће доћи. Мислим да је јако важно да не изгубимо радост тражења католика, јер то је страшно тежак задатак и може бити много неуспеха, али треба наставити.

Исус је имао неколико ученика међу Израелцима који су живели у његово време, изабрао је дванаесторицу и плус седамдесетдвојицу и још неколико, бројеви су били апсолутно ниски.

Кажете да је ваш задатак да идете међу људе. Током службе на Филипинима бавили сте се управо мисионарски радом. Колико то искуство може да помогне?

То је било искуство које је променило моју свештеничку свест и улогу свештеника у цркви. На Филипинима друштво је страшно младо, половина становника је млађа од 19 година. Вера је део културе, нема те европске поделе да је вера нешто приватно, а други облици културе заједнички. Тамо сви иду у цркву, а и ако не иду – сви верују. Никад није било питање да ли верују или не.

Радио сам на универзитету као капелан за студенте, имао сам маоисте студенте, који су били идеолошки са друге стране, да тако кажем, али и они су долазили у цркву. И када сам их питао како верују у Бога иако су маоисти, они су рекли да то поштују. Да ли је то била нека потреба или нешто друго, не знам, али никада нисам наишао на људе који су одбацивали важност религије у животу.

То ме је ојачало, када сам дошао у Европу сасвим другачије сам видео нашу културу и могућности. Видим да треба направити као што је било на Филипинима - ја сам на универзитету био заједно са три друга свештеника и 16 лаика, цивила. И они су водили посао, ја сам био задужен да радимо програме, да проверавам, да идем на мису, али они су све остало радили.

Мислим да је то задатак за нас овде у Србији, да више поверења дамо нашим лаицима, људима који нису свештеници, редовници, редовнице, монаси, већ они који шире веру на темељу сопствене части.

Треба ли, према вашем мишљењу црква, да се окрене и новим медијима, друштвеним мрежама, или мислите да треба да очува свој традиционални однос са верницима?

Може и треба да се приђе младима на тај начин. Ковид је показао колико смо зависни од дигиталног света, како се лако могло доћи до верника. Сваки верник одлучује да ли ће гледати, неки садржај, али ако нема понуде, нема шта ни да прихвати.

Фејсбук је мање-више популаран, није што је био пре 10 година, видећемо како ће бити са Твитером откако га је господин Маск преузео. Али, постоје и друге платформе, важно је да будемо присутни и да се по профилу препознамо као католичка црква. На Фејсбуку сам десетак година, ако неко хоће - може да погледа.

Сигурно да је сусрет уживо и лични контакт крајњи циљ свих медијских појављивања, службе и свих платформи, да се физички сретнемо и попричамо као некада и искористимо време. Пуно младих када први или други пут искуси заједништво, када одемо на излет на којем искључимо телефон, онда је то нешто ново за њих, да се може разговарати цео дан са пријатељима које сте први пут сусрели и не буде досадно.

Да ли ће тренутна геополитичка ситуација, климатске промене, проблеми са енергетиком окренути људе више цркви, или ће их, пак, удаљити?

Мислим да постоји шанса у свакој кризи, а ово су кризна времена где су огромне промене и то се одвијају тако брзо, некада је требало 20-30 година да се нешто промени, а сада се мења у годину дана или мање, то је огромна шанса и за цркве да покажу право лице Бога који се брине за свет, који је увек љубио овај свет, да је чак и сина свога дао.

Не смемо да одемо у крајност само социјалне помоћи, а не говорећи о Богу, Кристу и његовом послању и љубави према овом друштву. То је порука коју углавном прихватају људи. У тешким ситуацијама је лакше доћи до тога, али не знам да ли је онда вера толико чврста као када је добро и одлучите се да буде верник јер вам то одговара, јер вам додирује срце, живот и даје смисао.

С тим да данашња комуникација са све мање личног контакта утиче и на људски контакт, а Бог није изузет из свих тих стварања и промена. Његова присутност и слика је другачија.

Млади су на почетку живота отворени за религију, мала деца се моле и то траје до 14 године, а онда се полако одвајају од цркве, после дођу године када се оснива породица, а после 45. људи се враћају ако су имали неки појам религије. То је нормално у свим друштвима.

Православни свет у Европи је јако побожан, ја бих рекао од Москве до Београда и Грчке је побожан и много је побожнији православни свет него на западу протестанти и католици, ако гледамо процентуално, о квалитету вере не могу да говорим. Овде се много више људи изјашњава као хришћани него у Аустрији, Мађарској, Немачкој, било где. Постоји менталитет у нашој средини који је отворенији за веру.

Права слика Бога привлачи, он није националиста, шовиниста, терориста, већ он воли и жели да људи живе добро и срећно на земљи. 

Важан део Католичке цркве представља и Каритас. Чини се да добро функционише у Србији?

Јако добро и у Београду и у Војводини. Каритас је за нас једна од најважнијих мисија, не само реч и богослужје, већ и дела. Он је отворен за све, није то институција за помоћ католицима и само католицима, него свима који су у потреби.

Најбољи примери били су 2014. током поплава и од 2015, када је великом броју миграната потребна помоћ. Нисмо ми ту главни, већ држава, али заједно са државом можемо сарађивати и преко наших контаката добити помоћ из западних, богатијих држава које дају доста новца за то и да помогнемо да се мигранти добро осећају и можда и остану.

То је онај видљив део невидљиве љубави коју имамо као католици.

Шта је утицало на то да донесете одлуку да се заредите?

Ја сам живео у малој заједници, у Оџацима сам рођен, тамо сам био министрант (помагао свештеницима током мисе прим. аут.) и имали смо доброг свештеника жупника, који је био пример. С мајчине стране имао сам ујака који је исто био свештеник, али је радио у Мађарској, па нисмо имали много контакта.

Начин живота оџачког жупника ме је инспирисао, па сам помислио да би то можда било интересантно. У гимназији у Суботици сам више упознао могућности и изабрао ред вербита, јер нисам могао да замислим да радим само у једној бискупији по парохијама.

То ме је вукло, авантура и путовања, зато сам се определио за ту дружбу. Нисам се покајао, Обишао сам пола света и радио са људима - важно је између два путовања шта радиш. После тридесет година вратио сам се у Србију.

Надбискуп Ладислав Немет устоличен је у Катедрали узнесења блажене дјевице Марије у Београду прошле суботе. Пре њега на челу надбискупије је 21 годину био Станислав Хочевар.

уторак, 16. јул 2024.
37° C

Коментари

Dobar tekst, ali..
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Zelja za lepotom
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Bravo
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Miss
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Treba li zabraniti lepotu?
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару