Piksi za RTS: Osećam da još nismo uradili sve što treba

Uspeh, koji je svakako obeležio godinu za nama, pobeda, koja nas je ujedinila i selektor, koji je verovao i u svoj tim i u sebe. Hvala što ste gost Dnevnika i što ćemo novu godinu započeti baš sa vama.

Nema ništa emotivnije nego igrati za otadžbinu i nema veće sreće nego usrećiti svoju naciju. To vi kažete. Pa, Da li je upravo taj patriotizam i ljubav prema državi motiv broj jedan za vaš povratak u Srbiju?

– Ja zaista stojim iza toga, jer raditi u klubu i brinuti o nacionalnom timu to su potpuno dve različite stvari. Ovde se budi ta jedna emocija pre svega. Sam taj čin da predstavljate zastavu i himnu, predstavljate svoju naciju, dovoljno govori koliko to može da bude emotivno i koliko može da probudi odgovornost, kako u takmičarkom tako i u ljudskom smislu.

Kakav je osećaj kada znate da ste ujedinili naciju?

– Prelep je osećaj. Mislim da su ljudi od početka kvalifikacija u martu mesecu osetili tu energiju, osetili rešenost naše fudbalske reprezentacije da napravi nešto što će ih usrećiti pre svega, jer srpski narod voli uspehe u sportu. Srpski narod voli da podržava i bodri svoj nacionalni tim.

Upravo smo to zadovoljstvo pružili prvo sami sebi, ali smo pružili i naciji koja je željno iščekivala svaki meč. To je krenulo u martu mesecu, a završilo na najlepši način u novembru.

Šta kažu ljudi na ulici kada vas vide?

– Prvo, ne veruju da me vide. Misle da sam ko zna gde. Šalim se. To su sve reči pohvale. Oni ne mogu da veruju, ne samo što smo pobedili već i način na koji Srbija igra. Kakav fudbal mi gajimo sada. Tako da je to jedna velika satisfakcija meni kao treneru.

Živeli ste dugo u Kini, Japanu, Francuskoj… Kakav je osećaj biti među svojima? Šta se to promenilo u Srbiji?

– Menja se dosta toga, menja se sve. Od momenta kada sletite na aerodrom vidite da se i on širi, da poprima jednu novu sliku. Onda Beograd na vodi, kada prelazite most on izgleda zaista fantastično. Poprima jednu sliku metropole koja zaista samo može da ljude čini ponosnim. Mnogo toga se promenilo i mi se menjamo. Stariji smo i možda malo pametniji nego što smo bili.

Dobijate nadrealno ponude iz država i od klubova, koji vam nude jako puno novca, a vi ipak ovde u Srbiji. Šta je to što vas drži ovde, da li je to patriotizam?

– Nije sve u novcu. Ja ne kažem da novac nije važan, ali jedan život se ne sastoji samo od novca. Ostaje mnogo drugih stvari koje čoveka mogu da učine srećnim. To je upravo ovo gde ja sada radim kao selektor u Fudbalskom savezu Srbije, brinem o igri, brinem o rezultatima naše najbolje selekcije.

Imam tu odgovornost, i itekako znam da je nosim, bez ikakve dileme. To je sve jedna slika koja vas čini srećnim i zašto bih ja to menjao. Ono što je za mene jako važno je to da osećam jednu jako veliku podršku svih struktura, kako političkih, tako sportskih, ljudi na ulici, prijatelja, moje porodice što je veoma važno.

Osećam da nismo uradili sve što treba, tako da tek treba da uradimo nešto. To su ti motivi i to je taj izazov koji tek prestoji.

Kad su gotovo svi sumnjali, vi ste verovali... Kako ste uopšte mogli da verujete da će Srbija pobediti jednu veliku Portugaliju? Naučite nas tom pozitivnom duhu i objasnite nam šta vas to pokreće.

– Portugalija jeste jedna mala zemlja, ali fudbalska veličina. Velika stvar je to što smo uradili.

Portugalija je bila fudbalska veličina i 84. godine?

Jeste, to se desilo i pre 37 godina i ta pobeda naša od 3:2 i igrom slučaja ja sam postigao taj treći gol. Od prvoga dana ja sam verovao da ćemo uspeti. Od prvoga dana sve je mirisalo da će se završiti dobro.
Primili smo gol u drugom minutu. Kako ustati posle takvog gola?

– Glavna poruka igračima od početka našeg druženja je bila ta da nas protivnik apsolutno ne zanima. Ime protivnika ne sme da nas zanima i ne smemo da se bavimo njime. Mi moramo biti maksimalno skoncentrisani na nas, na ono što mi radimo i da protivnik razmišlja o nama. Potpuno smo bili posvećeni onome što mi želimo da prikažemo i igru kakvu želimo da prikažemo.

Na sastanku pred utakmicu u Lisabonu rekao sam igračima i ako se desi, a desilo se, da primimo gol, ne sme da bude panike. I da želim od kapitena Tadića da rukama pokazuje da je sve u redu i da nastavimo sa našom igrom. To se zaista i desilo. Igrači su držali tu koncentraciju i imali veliko ubeđenje da od igre koju Srbija igra niko ne može da se odbrani. To je, u stvari, poenta fudbala koji Srbija sada pokazuje.

Očigledno je da predstavljamo problem svim protivnicima. Ono što me je posebno radovalo je da ne postoji utakmica u kojoj Srbija nije uradila ono što je najteže u fudbalu, a to je da stvori šanse. Mi smo imali bezbroj šansi na utakmicama. A doći do dobre šanse u fudbalu je zaista teško. Mi smo to sa lakoćom radili i postizali golove.

Na kraju krajeva bili smo najefikasniji tim u grupi, što dovoljno govori da naš stil, taj agresivni fudbal, može da razgali naciju, koja želi da vidi tako nešto, a rezultat da se poklopi na kraju da svi budemo srećni.

Slede pripreme za Katar, da li će biti nekih iznenađenja, ili tim koji pobeđuje ne treba menjati?

– Imamo jednu grupu igrača koja je na impresivan način iznela ove kvalifikacije i to je jedan potencijal od koga se tek očekuje da napravi nešto lepo u budućnosti.

Koliko je bio trnovit vaš put od Niša do kaku kažu danas "patrijarha srpskog fudbala".

– Karijera je satkana i od lepih i od onim manje lepih stvari. Kao trener se trudim da jednostavno budem fer prema igračima, prema medijima, publici. Jednostavno da budem lider, u pravom smislu te reči. Ne na papiru, već lider koji će delima to pokazati.

Vaša majka je u jednom intervjuu rekla: dok su se svi provodili, on je trenirao po ceo dan i čvrsto se držao onog sto je zacrtao. Da li je to savet mlađim generacijama da se rad uvek isplati?

– Rad je nešto što pokreće čoveka. Rad je nešto što nas čini srećnim, jer mi ako ne bismo radili bili bi prazni. Rad dobija na vrednosti kada dođe i uspeh. Ne treba bežati od rada, treba ga raditi pošteno.

Na kraju, Piksi je ponovio da podržava ideju nacionalnog stadiona i da jedva čeka da se to dogodi.