"Особени колориста" Стојан Аралица

Дело Стојана Аралице, у значајним прегледима историје српске уметности ХХ века, сагледава се и оцењује некако једнострано, непотпуно, у сваком случају не према заслузи, оцењује Никола Кусовац, аутор изложбе у Галерији РТС-а, у тексту каталога и додаје да „се нарочито олако прелазило и прелази се, без правог објашњења, преко вредности што их је Аралица остварио како у раном  раздобљу сликарског деловања тако и током две-три последње деценије живота и рада“.

Нешто од тих пропуста исправљено је 1973, приликом приређивања ретроспективне изложбе његових дела у Галерији САНУ, као и 2002, када је аутор предговора у каталогу те иложбе Станислав Живковић објавио монографију Стојан Аралица. Изложба уља на платну насталих у периоду од 1923. до 1979. године, приређена у Галерији РТС-а, прво је представљање стваралаштва овог сликара и графичара у већем обиму после изложбе 1973. године пред београдском публиком. На једном месту сабрано је 45 дела која се данас налазе у поседу приватних колекционара, као и неколико дела из Народног музеја, међу којима су и нека која јавност први пут има прилику да види.

У складу са естетичким захтевима времена, стваралаштво Стојана Аралице може да се сагледава кроз поједине фазе његовог уметничког развоја, које Станислав Живковић идентификује, више по месту настанка него по стилској доследности, као минхенску, париску, загребачку и београдску. Ипак, Аралица је, у суштини,  био и остао у историји југословенске уметности ХХ века изразити и особени колориста. За себе је Аралица говорио да је колориста. „Мој ликовни језик је – боја... Кад цртам, ја мислим на колорит. Боја је основно. Њоме разрешавам све своје проблеме.“ Па ипак, макар и подсвесно, он је настојао и успевао да сачува извесну структуру форме, без обзира на то што је крајем педесетих година доспео до границе на којој се она једва разазнаје. У тим годинама вредности сликарске материје, њених тактилних и хроматских садржаја надвладале су по значају остале изражајне елементе, тако да се Аралица нашао на позицијама блиским духу тада владајућих видова апстракције...

БИОГРАФИЈА

СТОЈАН АРАЛИЦА , Шкаре, Лика, 24. децембар 1883 – Београд, 4. фебруар 1980.  
Учитељску школу завршио је у Осијеку. Од 1905. радио је као учитељ у селу Брестовцу недалеко од Руме. У Минхен је, ради уметничког усавршавања, стигао 1909. и ступио у атеље сликара Хајнриха Книра, да би се наредне године уписао на тамошњу Академију, где до 1912. учи сликарство прво у класи проф. Карла Мара, а потом, од 1912. до 1914, у класи проф. Лудвига Хертериха. По избијању рата мора да се врати у Загреб, где је накратко отворио приватну школу, да би као Србин 1916. потражио уточиште у Прагу. Ту је током 1917.  усавршавао графику код проф. Августа Бремзеа и Макса Швабинског. По завршетку Првог светског рата вратио се у Загреб и запослио као шеф графичке радионице листа Новости. Током 1920. са сликаром и пријатељем Златком Шулентићем путовао је по Шпанији и северу Африке. Резултате са тог студијског путовања представили су 1921. на заједничкој изложби приређеној у Загребу. Током 1923. посетио је Италију, Фиренцу и Рим, а 1924. је отпутовао у Париз. У Паризу и Француској је остао до 1934. године. Током 1926. и 1927, непуну годину, похађао је атеље знаменитог ликовног педагога Андре Лота. Запажену изложбу радова приредио је са Милом Милуновићем, Марком Челебоновићем и Миливојем Узелцем 1931. у париској галерији Бернхајм Жен. Наредних година, када се оженио Швеђанком Карин Вестерлунд, обилазио је Азурну обалу, о чему сведоче бројни предели што их је сликао у Кану, Сен Тропеу, Кадису и околини.
По повратку у Загреб радио је као професор у IV гимназији, док је лета проводио путујући и сликајући широм Далмације. Истодобно, живо је учествовао у ликовном животу Београда, где је често излагао и деловао као члан уметничких група Облик (1934) и Дванаесторица (1937).  По избијању Другог светског рата морао је да се склони у Београд, а супруга у Шведску. По завршетку рата отпутовао је 1946. у Стокхолм и тамо поред супруге и сина остао до 1948, када су се заједно и дефинитивно преселили у Београд. Током деценија које су уследиле радио је плодно и запажено. Деловао је као члан уметничке групе Шесторица (1954). Октобарску награду града Београда добио је 1959, а Седмојулску награду Србије 1963. За дописног члана САНУ изабран је 1965, а за редовног 1968. године. Био је члан и хрватске Југославенске академије знаности и умјетности. У Оточцу је 1972. основао Фонд Стојан Аралица, да би поклоном радова 1979. била отворена и Спомен-галерија. Престижну југословенску награду АВНОЈ-а добио је 1973. а Орден за заслуге са златним венцем 1978. године.

Овде можете погледати/преузети каталог изложбе