Svaki rabadžija za svog konja ima drugačiju komandu

Retko gde se u Srbiji još može naići na rabadžije. Na one koji drva izvlače konjima ili volovima još ređe, pogotovu nema mlađih od 30 godina. Podgolijski kraj čuva predanja o rabadžijama a od skora, ne samo predanja.

Vihor, Tarzan, Bećar i Zvezdan – pripremaju ih od ranog jutra. Traktorima se u potok kod Šaševa ne može preko 400 metara raskvašene zemlje.

Zbog strmog terena, konji izvlače samo pola kubika drva po turi. Konje vode Nenad i Saša. Još su daleko do tridesete godine života.

„Svi vole da vide konja, ali kad pustim konja, kad ga izvedem, nekako se poplaše. Odaljili su se ljudi od toga. Ne znam. Čim su otišli sa sela, nisu ostali na selu“, smatra Nenad Petrović, rabadžija iz Baljevca.

Kod rabadžijskog konja najbitnije je da sluša komandu.

„Sve zavisi od rabadžije. Svako ima svoju komandu. Slične su al nisu iste. Ja volim malo krupnije konje, neko voli malo sitnije. Za šumu ne valja mnogo ni krupan, a ne valja mnogo ni sitan. Osrednji“, objašnjava rabadžija iz Gradca, Saša Čolović.

U ovom kraju rabadžisalo se od pamtiveka. Mobama, ali i za nadnicu.

„Radilo je se... Ceo dan radi, uzme pet kila pšenice. Ranije se rabadžisalo sa volovima. I svako domaćinstvo je imalo volove. Sad je se, izmenila situacija da nema da se kupi kilo sira u selu“, kaže Mijoslav Goljović iz sela Lučice.

„Ja sam s traktorima školovao decu, međutim neka velika ljubav prema konjima, ostala je tradicija od dede i pradede. Tako da... Imam sad par konja i radim i sa konjima. Šuma, to je poslednje parče leba u životu, što se kaže“, smatra Milan Beljaković iz Pobrđa.

U pauzama razgovaraju o kupovini novih konja, i o odlasku na sledeću „Štraparijadu“. Ljubav prema konjima i prirodi donekle im olakšava način života koji su odabrali. Ujutru će opet upregnuti konje i sići u potok po novih 20 kubika.