Vivijen Vestvud – uvek buntovnik, nikada autsajder

Vivijen Vestvud je uvek znala gde pripada. Rođena je u samom srcu Engleske tokom Drugog svetskog rata, ali je rasla u Harouu, severozapadnom predgrađu Londona, gde se svakodnevno sreću ali retko mešaju polaznici elitne srednje škole Harou i obični smrtnici, koji oko nje žive.

Vivijen Svajer rasla je i u svetu u kome žene, koje su na svojim plećima držale lavovski deo britanske ratne industrije dok su muškarci bili na frontu, nisu pristajale da se bez otpora vrate u svoje predratne kuhinje, a radna mesta vrate muškarcima. Njena odluka da se upiše u prestižnu Umetničku školu u Harouu, koja je danas deo Univerziteta u Vestminsteru, odraz je nepristajanja na tradicionalnu ulogu žene. Slično, njena odluka da napusti studije izrade nakita i srebrnine posle samo jednog semestra, odraz su svesti o tome kojoj klasi je šta dozvoljeno u posleratnoj Britaniji. „Nisam znala kako devojka iz radničke porodice može da uspe u svetu umetnosti“, objasnila je kasnije Vivijen Vestvud.

Period realizma

Usledio je period prilagođavanja na posleratnu društvenu i klasnu realnost u zemlji, koja je pobedu u Drugom svetskom ratu platila gubitkom carstva i endemskim siromaštvom nižih klasa, koje su čak do 1956. godine jele „na tačkice“. Vivijen je na jednoj zabavi 1962. godine upoznala Derika Vestvuda, mladog šegrta iz obližnje fabrike usisivača „Huver“. Venčali su se iste godine, a naredne dobili sina Bendžamina.

Mlada Vivijen bila je oličenje posleratne supruge, koja danju radi u fabrici, predveče pohađa pedagošku akademiju, a uveče brine o porodici. Tako se kvalifikovala za učiteljicu u osnovnoj školi. Njen život odvijao se između Haroua i još siromašnijeg obližnjeg Vilsdena, koji je i danas sinonim za bedu, socijalne stanove i bande. Međutim, i pored veoma običnog života niže srednje klase, mlada Vivijen nije u potpunosti odustala od svojih snova.

Nastavila je da pravi nakit i prodaje ga vikendom na tezgama Portobelo rouda, koji je u to vreme bio sedište raznih imigrantskih zajednica, uključujući i srpsku. Prisećajući se svoje porodice, vične da napravi svašta ni iz čega, Vestvudova je ocenila: „Mogla sam da napravim cipele još kao petogodišnje dete“.

Period pobune

A onda je u njen porodični stan u Harouu, u društvu njenog brata, ušao pet godina mlađi student prestižne umetničke škole „Sent Martins“ Malkom Meklaren. Za razliku od Vestvudove, Meklaren je potekao iz boemske porodice portugalskih sefardskih Jevreja, prodavaca dijamanata. Njegov otac, škotski inženjer, dao mu je keltsku riđu boju kose i prezime, ali malo toga drugog pošto je napustio porodicu zbog „serijskog neverstva“ supruge.

Malkoma je odgajila bogata baka Rouz Kore Ajzaks, koja ga je savetovala da je „bolje biti loš, jer je biti dobar užasno dosadno“. Kada je 1965. godine ušao u stan Vestvudove, natalkiranog lica i sa crvenim pramenovima, koji su uz pomoć vode i šećera stajali uspravno kao plamen, Meklaren je već bio duboko zašao u sopstvenu kulturnu revoluciju.

Meklaren je napravio svojevrsnu turneju po najprestižnijim umetničkim školama Londona. Zadržao bi se semestar-dva, naučio ono što je želeo, sprijateljio se s kim je želeo i otišao dalje. Bio bi kliše reći da je on u Vivijen našao svoju muzu. Mnogo je tačnije reći da je sinergija Vestvudove i Meklarena izvukla najbolje kvalitete svakog od njih na površinu.

Rezultat je bila „pank kulturna revolucija“, koja je obeležila drugu polovinu sedamdesetih godina u Britaniji i prelila se u ceo svet. No, proći će dvanaest godina od susreta „kuma i kume panka“ do pune realizacije njihove vizije. U međuvremenu, Vivijen se razvela i preselila u južnolondonsku opštinu Vonzvort, gde će živeti do poslednjeg dana.

Vestvudova i Meklaren dobili su sina Džozefa 1967. godine. Meklaren će mu dati porodično prezime Kore umesto sopstvenog. Godinu dana pre nego što će postati otac, Meklaren je uhapšen ispred američke ambasade u Londonu jer je, protestujući protiv rata u Vijetnamu, zapalio američku zastavu. Godine 1968. Meklaren će u Parizu iz prve ruke gledati masovnu studentsku pobunu.

Međutim, genijalnost dvojca Vestvud–Meklaren zasnivala se na tome što oni nisu „uvezli“ tuđe manifestacije kulturnih revolucija. „Bila sam buntovnik, a ne autsajder“, reći će mnogo decenija kasnije Vestvudova. Oboje su pravilno uočili da se kulturna revolucija zasniva na promeni kulture, a oboje su pripadali „masovnoj kulturi“. Njihov uspeh počiva na činjenici da su veoma realno i veoma strateški uočili da britansko društvo, tradicionalno imuno na revolucije, treba menjati promenom masovne kulture. To je podrazumevalo pre svega modu i muziku.

Meklaren je tome prišao više kao poslovnom modelu nego kao konceptualnom projektu. Zato je zakupio poslovni prostor u broju 430 u Kings roudu sa druge strane reke i samom srcu zapadnog Londona – Čelsiju. Izbor ove lokacije nije nimalo slučajan. Kings roud počinje u najbogatijem i najprestižnijem delu Londona – Najtsbridžu, a završava se u tadašnjoj luci Čelsi na čijem ulazu je, kao svojevrsna kapija, stajao i stoji i danas pab „Kraj sveta“ (World's End). Nedaleko od tog paba, na suprotnom kraju Kings rouda od visokog društva, Vestvudova i Meklaren stvorili su antikulturu svoga vremena.

Kasnije će jedna od njihovih robnih marki upravo nositi naziv „Kraj sveta“ kao podsećanje na to gde je i zašto pank nastao, ali i kao šaljiv komentar da su za visoko društvo pankeri zaista predstavljali „kraj sveta“. Meklaren se okreće muzici i svoj koncept revolucije belog društvenog otpada otelotvoruje kroz menadžerski rad sa „Seks pistolsima“ čiji je imidž i nastup kreativni par brižljivo konstruisao.

Zato ne čudi što je jedna od ikona pank ere Viv Albertin u svojim memoarima zaključila: „Vivijen i Malkom koristili su odeću da šokiraju, iziritiraju i izazovu reakciju, ali i uzrokuju promenu. Džemperi od mohera su štrikani velikim iglama i tako labavim bodom da su bili providni, majice su sečene žiletima, a natpisi na njima su ispisivani rukom. Štep i nalepnice sa robnom markom su bili napolju, pokazujući time kako je odeća konstruisana. Njihovi stavovi imali su odraz u našoj muzici čija je poruka bila: 'U redu je ne biti savršen i pokazati kako tvoj život i um funkcionišu kroz pesme i odeću'.“

Trijumf vizuelnog koncepta panka svakako je koncert Strenglersa u parku Batersi 1978. godine. No, ideološki trijumf panka nedvosmisleno je anti-proslava dvadesetpetogodišnjice vladavine Elizabete Druge 1977. godine kada su Seks pistolsi sa broda na Temzi ispred britanskog parlamenta otpevali svoju verziju himne sa tekstom Bože spasi kraljicu i njen fašistički režim. No, ono što poznavaoci panka ne zaboravljaju jeste da je koncert Strenglersa organizovan na pola puta između kuće i posla Meklarena i Vestvudove, kao i da je njihova radnja „SEKS“ na Kings roudu bila košnica panka, a Seks pistolsi samo njene „pčele radilice“.

Period Novog romantizma

Osamdesete godine označavaju početak kraja poslovnog i privatnog partnerstva Vestvudove i Meklarena. Za Vivijen Vestvud to je period istinskog umetničkog sazrevanja i sve veće nezavisnosti. Prva međunarodna kolekcija „Pirati“ iz 1981. godine plod je njene saradnje sa muzičarom Adamom Antom, ali i njenog detaljnog istraživanja i dekonstrukcije britanske mode 18. veka.

Vestvudova i Ant prekomponovali su romantičarski mit o banditu Diku Turpinu kome se pripisuje rečenica „Ustaj i predaj svoj novac ili svoj život!“ (Stand and deliver, your money or your life!) i stvorili neoromantičarsku viziju moderne jednakosti. Tako je Vestvudova iznedrila vizuelni koncept još jednog muzičkog pravca.

Svoje istraživanje i dekonstrukciju romantičarskih tema, zasnovanih na rusoovskom konceptu „plemenitog divljaka“, nastaviće kroz kolekcije „Divljaci“ (1981), „Bafalo – Nostalgija od blata“ (1982), „Punkture“ (1982), „Veštice“ (1982) i „Kraj sveta“ (1983). Sve ove kolekcije i dalje su nosile zajedničku robnu marku Vestvudove i Meklarena „Kraj sveta“, mada nikakvog partnerstva među njima više nije bilo.

Period paganizma

Druga polovina osamdesetih godina je period kada se Vivijen Vestvud seli u sam epicentar svetske mode. Njeno istraživanje viktorijanskog modnog perioda dovelo je do stvaranja „mini-krini“ ili amalgama krinoline i mini-suknje. Mini-krini je spoj dve na prvi pogled suprotstavljene ideje: krinoline – simbola ograničavanja i sputavanja žene kroz modu, i mini-suknje – podjednako sumnjivog simbola ženskog oslobođenja kroz modu šezdesetih.

Ovaj feminističko-socijalni komentar na dva lica modne, ali društvene diktature nad ženama, prepoznali su i usvojili mejnstrim dizajneri tog perioda poput Kristijana Lakroa. Time su se za Vivijen Vestvud zauvek otvorila vrata elitnih modnih pista, a ona sama našla odgovor na sopstveno pitanje „Kako da devojka iz radničke porodice uspe u modnim krugovima?“

Period dominacije

Vivijen Vestvud nije prvi umetnik čije su delo, nastalo iz bunta, prigrlili upravo oni protiv kojih se to delo buni. Istoričari umetnosti moraju da se slože u jednom – moda Vestvudove i vreme panka jesu promenili britansko društvo, razotkrili i donekle pocepali „šavove“ dubokih klasnih podela. Zato ne čudi što je Vivijen Vestvud pozvana da dizajnira akademske toge prestižnog Kings koledža ili odeću za posade aviona kompanije „Virdžin“ milijardera Ričarda Brensona.

Ne čudi ni što se zvezda burleske Dita fon Tiz udala za kontroverznog Merilina Mensona u venčanici, koja je dizajn Vestvudove. No, kada venčanica nekog dizajnera postane predmet obožavanja likova u seriji Seks i grad, nema više sumnje da je vreme revolucije preraslo u vreme dominacije, barem one modne.

Formalni pečat tom statusu dala je i kraljica Elizabeta Druga odlikujući Vivijen Vestvud Ordenom reda britanskog carstva 1992. godine i proizvođenjem slavne kreatorke u „dejm“, ženski ekvivalent titule „sera“ četrnaest godina kasnije za „zasluge i promociju britanske mode“. Konačno, uzlaznoj putanji je kraj kada kćerka vojvode od Jorka nosi kreaciju Vivijen Vestvud na venčanju budućeg kralja – princa Vilijama sa „ženom iz naroda“ Kejt Midlton 2011. godine.

Period aktivizma i kontroverzi

U dvadeset prvi vek Vivijen Vestvud je ušla sa statusom modne dizajnerske ikone, koji joj je dao značajnu političku težinu. I pored velikog finansijskog uspeha, ona se trideset godina nije selila iz svog socijalnog stana u četvrti Klapam u južnom Londonu. Tek po nagovoru svog trećeg muža, dvadeset pet godina mlađeg austrijskog dizajnera i bivšeg učenika Andreasa Krontalera, kupila je kuću u toj četvrti, koja je nekad pripadala legendarnom kapetanu Kuku.

Dosledno svojim korenima, podržavala je Laburističku stranku, a posebno njenog ultralevog lidera Džeremija Korbina. No, dosledno je podržavala i stranku Zelenih i borbu protiv klimatskih promena. S druge strane, njeno modno carstvo optuženo je za utaju dva miliona funti poreza. Nagodila se i platila poreznicima 350.000 funti. To ju je međutim koštalo saradnje sa strankom Zelenih. „Nisam bila dovoljno čista za njih“, ocenila je u svom blogu Vestvudova.

Dosledno je podržavala tvorca Vikiliksa Džulijana Asanža, koga je posećivala i u ekvadorskoj ambasadi u Londonu, i u zatvoru Belmarš i za koga je dizajnirala majice „Ja sam Džulijan Asanž“.

Godine 2007. objavila je Manifest aktivnog otpora propagandi u kojem je izložila svoje viđenje uloge umetnosti u borbi za održivost resursa i zaštitu čovekove okoline. Međutim, uskoro se našla na udaru ekologa zbog korišćenja materijala poput PVC-a, poliestera i viskoze, koje nastaju preradom izuzetno toksičnih i štetnih materija.

Konzumerizam je opisivala kao drogu. Istovremeno, cene u njenim prodavnicama u elitnim delovima svetskih prestonica vrtoglavo su rasle. Na trenutnoj rasprodaji privezak za ključeve košta šezdeset funti.

Period zaveštanja

Vivijen Vestvud je preminula mirno u svom domu u južnom Londonu 29. decembra 2022. godine.

No, njen suprug Andreas Krontaler nastavlja njenu tradiciju dekonstrukcije modnih perioda kolekcijom firme Vivijen Vestvud za proleće 2023. godine, koja nosi naziv „Renesansa“ i inspirisana je pesnikom iz 17. veka Džonom Donom.

Istovremeno, njen sin Džozef Kore osnivač je firme za žensko rublje „Ažan provokater“.

I najzad, bez Vivijen Vestvud ne bi bilo ni Aleksandra Mekvina, Stele Makartni, ni armije dizajnera, koji čine britansku modnu mašineriju, koja čak i u postpandemijskom svetu zemlji donosi prihod od 30 milijardi funti godišnje.

Time je zabetonirala svoje mesto u modnom panteonu modernog društva. Nije loše za „devojku iz radničke porodice“.