Nik Kejv, sveštenik ljubavi, tuge i besa rasplakao Tvrđavu

Za sve ljubitelje gitarske muzike drugo veče Egzita je svakako proteklo u znaku Nika Kejva i njegovog benda „Bed sids“. Još jednom je potvrđeno da je Egzit muzički centar sveta zahvaljujući zvezdama koje posetioci imaju priliku da čuju na ovom festivalu.

Monumentalno i potresno

Teško je ovih dana biti Nik Kejv, zbog porodične situacije kroz koju prolazi ovaj, nesumnjivo najveći muzički umetnik današnjice. A kao da je ikada bilo lako biti Nik Kejv? Od katakombi Melburna, sivog neba nad Berlinom, sunca Sao Paula, do danas, Nik je preturio preko glave silna iskušenja, ponore i nadanja, ali je uvek, i u svađi sa Bogom i Luciferom, nalazio vremena da ljudima da šansu da probude „bolje anđele“ u sebi, kako je voleo da govori.

Izgledalo je da je 2018. našao svoje „bolje anđele“, jer tadašnji koncert završen je sa gomilom mladih ljudi na Glavnoj bini, koji su (za mnoge zagrižene kejvovce) pevali neuobičajeno mirne i harmonične pesme, u nekakvoj kolektivnoj liturgiji oko koje su se okupili i vernici i ateisti, a Kejv je bio lokalni žrec, sveštenik nove religije. I tiho smo otišli u noć sa spokojem u duši i Push the Sky Away.

Ništa od toga nije bilo isto četiri godine kasnije na istom mestu. Posle pogibije i drugog sina, od onog Nika ostala je samo ista frizura i isto odelo. Pojavio se iz dubina, zaboravljenih dubina Nikove duše, onaj buntovni i besni Kejv iz 1987. Već u samom startu bilo je jasno, na furioznom početku sa Ready for Love i There She Goes My Beautiful World, da se Kejv ipak neće predati silama tame iz prošlosti, uprkos bolu s kojim se nosi kao čovek.

Uvodne dve pesme su pokazale da će se on i dalje boriti za ljubav u koju veruje, ali ne više spokojem i harmonijom, nego kao buntovnik. Troje gospel pevača su nas instantno vratili u fazu The Good Son i u njegovo „ponovno rođenje“ posle pakla droga, kada je oko 1990. godine, počeo da se zanima za gospel muziku, kao i na album Abattoir Blues/The Lyre of Orpheus iz 2004. Takođe, kultna Jubilee Street je u poslednjoj fazi upala u besno ubrzanje, na iznenađenje publike. Nik je ponavljao i ubacivao reči Boom, Boom, Boom i Cry, Cry, Cry u svaku drugu pesmu – jasan znak da je pun bola i suza koje ne pušta, i pun besa da bi ispucao šaržer u sudbinu.

Usledili su vanvremenski klasici kao što su Tupelo, rasprava sa Bogom o dobru i zlu The Mercy Seat, pa zatim Red Right Hand, koju je proslavila serija Peaky Blinders (jer se crvena desna ruka nalazi na zastavi Severne Irske), a vaskrsla je besna i brza City of Refuge, koja se savršeno uklopila u bes i bol koji je Nik emitovao, ipak sve vreme propovedajući da veruje u ljubav. Pola publike se rasplakalo kada je, bez ikakvih Kejvovih verbalnih interpolacija, svima postalo jasno kako je stari Australijanac dostojanstveno sve vreme nosio u sebi breme gubitka, i kako je sve to „proradio“ kao umetnik na pozornici.

Nik Kejv ovaj put nije izvodio hrpu mladih ljudi na stejdž da bi zajedno pevali, u „religijskoj ekstazi“ – nema on sada snage za to, pa čak ni za njihovu ljubav. Izveo je jednog, hipertalentovanog mladića, kome će pevanje u duetu sa Kejvom biti hajlajt života. Ruke su dodirivale Kejvove ruke (i nogavice), a opet, po ko zna koji put, Nik je postao svetac u amfiteatru koji je dobio obrise svojevrsne crkve. U kojoj je on propovedao o besu, tuzi, a najviše o ljubavi, kao apostol „nove vere“, iako je on sam pobornik stare.

Monumentalno i potresno. A kada je na kraju najavio da je ovo jedan od poslednjih koncerata „na duže“ (možda i u karijeri – nadamo se da ne!), i kada se obratio svom bendu sa "The Bad Seeds, see you around!" – moglo se čuti kako srca pucaju a oči publike se pune suzama.

I zaista, kada pogledate datume turneje, videćete da će biti još 18 koncerata i onda je – kraj. Nik se seli u Australiju i sa Warrenom će svirati još malo i tiho, a onda će se zatvoriti. Da li će ikada izaći sa novom umetnošću kao plodom novih osećanja, ili će mu konačno bol zatvoriti pesnička usta i oduzeti njegovu „Orfejevu liru“, videćemo.

Doviđenja, Nik! Nadamo se da nije i zbogom.

Žikica Milošević