„Zadah proleća ’72” – pola veka od epidemije velikih boginja u SFRJ

Te 1972. godine, tadašnja Jugoslavija zauvek je zapamtila šta znači reč epidemija. Ibrahim Hoti iz Đakovice sa verskog putovanja početkom te godine doneo je virus velikih boginja – što je potvrđeno tek 14. marta. Do sredine marta, više od 140 ljudi bilo je zaraženo variolom, pre svega na Kosovu i Metohiji, u Novom Pazaru, Čačku, Beogradu i na severu Crne Gore.

Autorka dokumentarnog filma Zadah proleća ’72, Nataša Mijušković, gostujući u Jutarnjem programu navodi da je o ovoj temi dosta znala i pre nego što se upustila u istraživanje.

„Glavni urednik mi je predložio da se bavim ovom temom kada je počela korona. Ja to tada nisam htela, nadajući se da će epidemija brzo proći, a i uskoro će godišnjica variole. Ali naša očekivanja nisu bila tačna, te smo se jesenas dogovorili da počnem to da radim“, dodaje Mijuškovićeva.

Pored toga što je dosta znala, dodaje gošća Jutarnjeg programa, prethodnih meseci je mnogo i čitala, a imala je i značajnu pomoć stručnog konsultanta, profesorke Radine Vučetić sa Katedre za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, čija se knjiga o varioli pojavila ovih dana u knjižarama.

U insertu iz dokumentarnog filma, profesorka Vučetić objašnjava kako je odluka o obaveznoj vakcinaciji bila iznuđena. Pošto je Republička vlada Slovenije dva sata pre sednice Savezne vlade odlučila da vakciniše celokupno stanovništvo, onda je odlučeno da to važi za celu zemlju.

„I za šest nedelja vakcinisano je 18.200.000 ljudi, što iz ove današnje perspektive izgleda neverovatno“, naglašava Nataša Mijušković.

Ibrahim Hoti je bio na hadžiluku u januaru 1972. godine. Krenuo je autobusom iz Skoplja sa grupom hadžija, mada je država zabranjivala da se na hadžiluk putuje autobusom. On je doneo variolu i imao je blaži oblik, jer je bio vakcinisan kao dete pošto je tada ova vakcina bila obavezna. Onda se sa Kosova žarište premestilo u Novi Pazar, pa u Čačak, pa u Beograd.

„Tadašnja SFRJ se deset godina pre variole pripremila za epidemiju, ne samo velikih boginja, već i svih drugih sličnih bolesti, tako da je bio donet set zakona. Sve je bilo pripremljeno, postojali su planovi. Država je samo trebalo da pruži logistiku struci, koja je tada vodila glavnu reč, i onda su se karantini brzo formirali, što bolnički, što vanbolnički, i sve je gotovo savršeno funkcionisalo“, dodaje autorka dokumentarnog filma Zadah proleća ’72.

Naravno da je bilo problema, u početku i propusta, ali su se već posle nekoliko dana konsolidovali i zaista je sve dobro funkcionisalo. Sagovornici koji su svedoci tih događaja i koji govore u filmu, ne nalaze mnogo zamerki tadašnjoj državi, a pogotovo ne struci.

Prof. dr Ana Gligić je radila u to vreme i bila član neke vrste tadašnjeg kriznog štaba i ona je 16. marta 1972. godine potvrdila da je kod svih osam uzoraka koji su doneti sa Kosova i Metohije u Beograd potvrđena variola.

Pored doktorke Gligić u filmu govore i dr Radmilo Petrović i dr Zoran Radovanović. Takođe, tu je i dvoje infektologa iz Kliničkog centra Srbije koji su bili u karantinu u motelu „Hiljadu ruža“ na Avali, dr Ljiljana Živković Lesić i dr Milan Šašić.

„Nažalost, s obzirom na to da je mnogo vremena prošlo, mnogo ljudi više nije među živima. U filmu govore i divne medicinske sestre koje su bile u karantinu na Klinici za dermatovenerologiju i u Prvoj hirurškoj klinici“, dodaje Mijuškovićeva.

Gledaoci će imati priliku da vide i čoveka koji je imao najteži oblik variole, a oboleo je sa samo osam meseci i koji se vodio kao otpisan slučaj, a danas je pedesetjednogodišnjak, Zoran Bojović iz Čačka.

Inače, karantin je odmah uveden na klinikama u kojima je boravio Latif Mundžić, prva žrtva variole. To su bile Klinika za dermatovenerologiju i Prva hirurška klinika Kliničkog centra Srbije, a ubrzo su napravljeni i karantini van grada. Na Avali najpre u Čarapića brestu, a potom u motelu „Hiljadu ruža“. Bila su četiri bolnička i četiri vanbolnička karantina u Beogradu.

„U vanbolničkim karantinima su bili oni koji su bili u kontaktu sa obolelima od variole i za koje se sumnjalo da možda mogu da obole. Ali i u drugim žarištima, Čačku, Novom Pazaru, na Kosovu i Metohiji, sve je to dobro funkcionisalo, uz malu ogradu da je prvih dana bilo nekih nesnalaženja“, dodaje Nataša Mijušković.

Najteža situacija je bila na Kosovu i Metohiji jer od 25 žarišta, 18 je bilo na tom prostoru. A dvojica infektologa Kliničkog centra Srbije, koji su iz Beograda poslati u karantin u Đakovicu, dr Miomir Kecmanović i dr Vojislav Šuvaković, koji su već imali iskustvo u lečenju obolelih od variole jer su kasnih šezdesetih boravili u Indiji, uspešno su obavili veliki i težak zadatak.