Odlazak Toze Obradovića, autora poručnika Tare, Kobre i Bleka Stene

Obradović je bio deo novosadske strip scene gde je posle studija na Građevinskom fakultetu počeo kao scenarista na serijalu "Poručnik Tara" koji je crtao velikan našeg stripa i njegov redovni saradnik Branislav Kerac. Već u ovom stripu, Obradović postavlja neke od osnovnih postulata poetike koju će Kerac i on kasnije dovesti do savršenstva i šireg značaja u okvirima jugoslovenske popularne kulture.

Naime, "Poručnik Tara" je spadao u žanr "partizanskog stripa" koji je bio veoma popularan, a iz današnje vizure i politički osetljiv - setimo se otkrića da Mirko i Slavko nikada nisu ubili nijednog četnika jer je sam autor stripa bio Ravnogorac - a produkovali su izuzetno uspešne multimedijske franšize. Primeri za to su strip "Mirko i Slavko" iz kog je nastala i ekranizacija Branimira Torija Jankovića i Radilovićev "Kapetan Leši" potekao iz filma Žike Mitrovića, inače predratnog strip autora.

"Partizanski strip" je kao žanr isprva bio politički dirigovan i proistekao je iz utiska vojnog vrha da stripovi šire reakcionarne ideje. Vremenom je međutim postao do te mere samostalan i okrenut stripskim konvencijama i vrednostima da je sam socijalistički establišment počeo da ga problematizuje.

"Poručnik Tara" došao je na samom kraju tog ciklusa. "Mirko i Slavko" su krenuli 1963. godine a "Poručnik Tara" 1975. godine, i izrastao je iz znatno bogatijeg pop kulturnog iskustva. Naslovni lik inspirisan je Obradovićevim rođakom, ali je nacrtan po uzoru na Klinta Istvuda koji je samo nekoliko godina pre toga snimao ratni film "Kelijevi heroji" jednim delom baš i u Novom Sadu. Ovo izdanje novosadskog Dnevnika imalo je devetnaest epizoda od 1975. do 1977. A neke epizode su potom izašle i u "Stripoteci".

Da bi strip scena vicokotiražnih izdanja opstala, morala je da ima svoj DiSi i svoj Marvel. U Srbiji su to bili Dnevnik i Dečje novine. Obradović svoj možda i najznačajniji strip posle rada za Dnevnik izdaje za Dečje Novine iz Gornjeg Milanovca - dom "Mirka i Slavka".

Reč je o parodičnom superherojskom stripu "Ket Klou" u kom Obradović i Kerac na ironičan ali i veoma dinamičan način nude srpsku reakciju na američke junake. Strip je smešten u Ameriku, govori o mladoj studentkinji koja posle incidenta sa mačkom na kojoj su vršeni eksperimenti dobija nadljudske moći i uskoro dobija priliku da ih iskoristi i u svojoj svakodnevici ali i u borbi protiv raznih zlikovaca. Ovaj strip je počeo da izlazi 1981. godine i izlazio je sve do 1994. godine, a uspeo je da doživi prevode i reizdanja u SAD, Holandiji. Švedskoj, Turskoj, pa čak i da neke epizode prvo izađu tamo a tek onda kod nas.

Ako je neki srpski strip zanimljiv za ekranizaciju onda je to "Ket Klou", a jedna avangardna je i izvedena u režiji poznatog ekspreimentatora i alternativnog filmskog pedagoga Miše Miloševića.

U serijalu "Kobra", takođe u izdanju Dečjih novina, slično kao u "Ket Klou", Kerac i Obradović obrađuju teme iz američke popularne kulture na naš način. Glavni junak ovog stripa je jugoslovenski kaskader Slobodan Marković Kobra koji biva angažovan za razne poslove na kojima pre ili kasnije mora da se suoči sa nekim sumnjivim tipovima.

Premisa zvuči tarantinovski a strip ima nekoliko vrhunskih epizoda u kojima obuhvata nekoliko različitih uticaja, od filmova o tvrdim urbanim detektivima, preko cele kung fu subkulture (jer Kobra je inače i karatista) pa sve do egzotičnih avantura.

Serijal je izlazio od 1979. do 1991. godine i naišao je na odličnu reakciju jugoslovenske publike.

Obradović je kao scenarista radio i na nekoliko izdanja kojima nije bio idejni tvorac. Serijal romana "Lun, kralj ponoći" koji je pod pseudonimom Frederik Ešton pisao Mitar Milošević inspirisao je strip u izdanju novosadskog Dnevnika. Strip je izlazio od 1984. do 1987.

Zatim je Obradović radio na licencnom "Tarzanu" koji je objavljivao novosadski "Marketprint". Ovaj strip je izlazio tokom osamdesetih a plasiran je i na tržišta van SFRJ. Zanimljivo je da su autori sebi uzimali dosta slobode pa je tako u jednoj epizodi Tarzan i ovog stripa susreo Slobodana Markovića Kobru.

Konačno, jedan kultni strip o kom postoji dosta zabluda takođe je licencno nastajao kod nas, uz doprinos Svetozara Obradovića a to je "Blek Stena". Osnovna zabluda oko ovog izvorno italijanskog stripa koji je kod nas postigao ogromnu popularnost jeste da je vezan za čuvenu italijansku kuću Boneli iz koje su potekli "Zagor", "Teks Viler" i "Dilan Dog". Međutim, ovaj strip koji je kod nas verovatno čuveniji nego u Italiji izdavala je kuća Dardo, među scenaristima je bio i Toza Obradović.

Jedan od razloga zbog kojih je postojao utisak da je i "Blek" Bonelijev strip vezan je za sličnu tematiku i stil jer su ga radili isti autori kao i Bonelijevog "Komandanta Marka", takođe izdavanog kod nas.

Jedan od popkulturnih fenomena koji je najsnažnije potresao Jugoslaviju osamdesetih bile su nindže iliti ninđe kako smo ih zvali mi koji smo znali njihove tajne. Filmovi u produkciji studija Kenon s jedne strane izazvali su čitavu poplavu raznih kopija, mahom bofl-kvaliteta, a naši autori su spremno reagovali na to. Popularnost je dosegla tolike razmere da je jedno vreme izlazio čak i list namenjen ninđama početnicima ali i onim koji su već inicirani. Brana Nikolić je pod pseudonimom Derek Finegan za Dečje novine 1983. godine nastavio da piše roto-romane o Ninđi koje su prethodno prevodili iz rukopisa američkog pisca Ričarda Mejersa. Tri godine kasnije Dečje novine pokrenule su i strip ediciju, a među autorima su bili i Branislav Kerac i Toza Obradović.

Lik iz romana Ninđa Lesli Eldridž živeo je u stripu sve do kolapsa SFRJ i kupovne moći njenih građana sa kojim ni tajni red japanskih ubica nije mogao da se izbori. Pa ipak, barem su nastavili da žive u imenu paravojne formacije "Knindže", koje su ih nasledile i kao protagonisti stripa. Samo dva broja "Knindži" koje je izdavala Politika možemo smatrati simboličnim krajem države i društva koji su omogućili onu popularnu kulturu u kojoj je Obradović stvarao.

Kasniji događaji na prostorima SFRJ sporadično su se javljali mahom u radovima američkih strip autora, Supermen je recimo intervenisao u Bosni, ali to je već neka druga priča. Danas naši autori ponovo imaju snažne veze sa stranim izdavačima, ali mahom kao najamna radna snaga koja crta tuđe priče, ponekad veoma uspešno. Autorski strip se javlja tu i tamo ali ne u tiražima koji impresioniraju, i odavno se ne čeka nestrpljivo na trafikama.

Pored pisanja scenarija za stripove, Obradović je bio i popularizator stripa i stripski pedagog kroz aktivnosti na Novosadskom otvorenom univerzitetu i osnivački angažman u Udruženju stripskih umetnika Srbije.

Izvan stripa, Obradović je jedno vreme radio u dokumentaciji Radio televizije Novi Sad a potpisao je čitav niz članaka i knjiga kao publicista. Isto tako biće zapamćen i kao sportski radnik, košarkaški trener i zvaničnik.

Velike kuće za koje je radio Svetozar Obradović nisu preživele raspad SFRJ i sankcije, ali čak i da jesu, veliko je pitanje u kom bi obimu i danas radile i koliko bi bilo mesta za naše autore u njima. Uostalom, veliko je pitanje i da li bi DiSi i Marvel danas bili tako moćne kuće da žive isključivo od štampanja stripova i da nema osnovnog prihoda od filmova i svega što uz njih ide.

Kerac i Obradović su u svojim stripovima za Dnevnik i Dečje novine umnogome pravili obrnutu stvar. Njihovi stripovi nisu bili samo grafičke priče već i filmovi koje naša kinematografija nikada nije mogla da snimi. Ako je "Poručnik Tara" još i mogao naći svog filmskog parnjaka u junacima koje su na filmu pravili Žika Mitrović, Hajrudin Krvavac i Predrag Golubović, "Kobra" i "Ket Klou" su bili, a kako stvari stoje i ostali nedostižni za film. U tom smislu, njihovi stripovi danas stoje i kao pogled u jednu filmografiju koja nikada nije nastala, i jedan srpski pogled na pojedine žanrove koje nije uspeo da obradi.

"Kobra" je naročito zanimljiv slučaj jer je to strip u kom je glavni junak iz naše zemlje što je hrabra odluka ako imamo u vidu da su vreme izlaska ovog stripa naši pisci naučne fantastike i krimića posali pod angloameričkim pseudonimima jer su naša imena i teme bili odbojni čitaocima.

Zato Toza Obradović zaslužuje posebnu zahvalnost što je Srbima pružio priliku da se nađu u pričama koje su isključivo rezervisane za Amerikance, čak i kad ih snimaju ili crtaju Italijani.