Džoel Šumaher – Četiri života velikog profesionalca

U današnje vreme, reditelji se veoma rano specijalizuju i grade autorsku reputaciju unutar jednog žanra, neke tipične forme holivudskog filma se više i ne proizvode. Stoga imamo sve manje ovakvih profesionalaca koji su umeli da režiraju sve i bez ikakvih problema prelazili iz jednog u drugi format, pritom nimalo ne iznenađujući publiku i kritiku visokom nivoom izvedbe.

Prvi život – visoki koncept

Prvi život Džoela Šumahera vezan je za skromne studio-komedije. U posao je ušao iz sveta dizajna i fotografije, i posle rada u modnoj industriji odlazi u Holivud gde isprva piše scenarije za dva muzička filma i jednu komediju namenjenu crnoj publici – Auto perionica Majkla Šulca, posle čega uspeva da dođe i do prvih režija.

Auto perionica se danas izučava kao prvi primer filma visokog koncepta koji će do savršentsva dovesti producenti Don Simpson i Džeri Brukhajmer. Ovaj film je producirao čuveni Art Linson i u svojim memoarima je objasnio kako je nastao kao vešto prezentirana ideja o tome kako će biti film izgrađen na bazi referenci iz drugih ostvarenja. Linson smatra da je Auto perionica jedan od prvih filmova koji je u potpunosti nastao po principu ukrštanja poznatih elemenata na nov način i da je tako privukao pažnju tadašnjeg rukovodioca studija „Juniversal“, čuvenog Neda Tenena.

Auto perionica postigla je ogroman uspeh i kultni status, a Šumaher je pisao još dva scenarija za muzičke filmove, što se na neki način može reći i za ovaj naslov, ako imamo u vidu da je muzika za film snimana pre samog snimanja slike kako bi junaci mogli da je slušaju u kadru i reaguju na nju.

Prvu režiju dobija u ekscentričnoj komediji Neverovatna žena koja se smanjuje u kojoj praktično pravi parodiju starog naučnofantastičnog filma Neverovatni čovek koji se smanjuje. Karakterna glumica i komičarka Lili Tomlin igra glavnu ulogu u ovom filmu – domaćicu koja kreće da se smanjuje od probnih uzoraka proizvoda iz kozmetičke kuće u kojoj radi njen muž. U ovoj verziji ona postaje javna ličnost zbog svog poremećaja, a potom je otima i grupa šašavih naučnika sve dok na drugom mestu ne nađe rešenje svog problema.

U ovoj naučnofantastičnoj parodiji Šumaher sa dosta duha parodira duh starih naučnofantastičnih filmova i priča o nastanku superheroja ili monstruma iz horor filmova. Ruku na srce i izvorni film Džeka Arnolda po Metisonovom romanu anticipira interesovanje javnosti za svog junaka i njegov problem, ali svemu tome prilazi na seriozniji način.

Sledeći Šumaherov rediteljski rad bio je neupečatljiva komedija Vašingtonski taksi, o grupi taksista koji na ulicama američke prestonice imaju razne teškoće i avanture koje vrhune spasavanjem otete porodice jednog diplomate.

Taman kada je delovalo da Šumahera čeka karijera reditelja komedija skromnog budžeta, dešava se preokret.

Drugi život – Čopor derišta

Džoel Šumaher snima film Prijatelji iz kafića Svetog Elmoa, jedan od retkih klasika omladinskog filma osamdesetih koji nije iz pera Džona Hjuza, nesumnjivo najvećeg scenariste u ovom podžanru. Ovaj film su pisali sam Šumaher i Kurt Kurlander i govori o grupi prijatelja koji prelaze iz mladosti u zrelo doba i imaju teškoće da se adaptiraju.

Posle ovog izuzetno značajnog filma, Džoel Šumaher postaje jedan od omiljenih reditelja nove generacije mladih glumaca koji su po uzoru na Sinatrin „Čopor pacova“ (Rat Pack) dobili naziv „Čopor derišta“ (Brat Pack). Mnogi među njima bili su deca holivudske aristokratije, bili su mladi, kontroverzni, seksi i ponašali se kao rokenrol zvezde. U Svetom Elmu igrao je Emilio Estevez, sin Martina Šina, a čitav niz tada aktuelnih mladih glumaca se pojavio u ovom filmu, od Roba Loua i Endrjua Makartija koji su i ostali ikone ove ere, do Demi Mur i Endi Mekdauel, koje su kasnije uspele da budu aktuelne u više dekada.

Sledeći Šumaherov film donosi još veći zaokret. Snima generacijski horor za „Čopor derišta“ u Izgubljenim dečacima, a tu se redom pojavljuju Džejson Petrik, Kori Hejm, Kori Feldman, Džejmi Gerc i Kifer Saterlend. Ova priča o dva brata koji u malom mestu pronalaze vampirsko leglo bila je preteča tog spoja mladosti i seksepila sa vampirizmom koju će do pre neku godinu eksploatisati serijal Sumrak. S tim što su Šumaherovi mladi vampiri bili podjednako opasni koliko su bili i seksi, i to sa smislom za humor, i ostali su ikone osamdesetih.

Ovaj izuzetno uspešan izlet u horor, Šumaher kruniše filmom Tanka linija smrti u kom se okupljaju Kifer Saterlend, Džulija Roberts, Kevin Bejkon, Vilijem Boldvin i Oliver Plat. Ova priča o grupi mladih naučnika koja pokušava da namernim izazivanjem kliničke smrti istraži šta se nalazi s one strane, takođe je bila seksi i strašna na svoj način. Ne treba stoga da čudi što su romantičarske fascinancije smrću, vampirizmom i mladošću iz ova dva filma doživela i rimejke u protekloj dekadi.

Svoju saradnju sa „Čoporom derišta“, Šumaher zaključuje u potpuno trećem žanru, sentimentalnom melodramom Umreti mlad u kojoj pravi inverziju recepta iz sedamdesetih i filmova poput Ljubavna priča u kom junakinje umiru od teške bolesti i tu funkciju daje glavnom junaku. Igrali su Kempbel Skot i Džulija Roberts.

Treći život – Pad mračnog viteza

Ako je ikada snimljen srpski film negde van Srbije, to je onda film Pad Džoela Šumahera sa Majklom Daglasom i Robertom Divalom. Ova priča o sredovečnom radniku namenske industrije koji jednog dana tokom saobraćajnog kolapsa shvata da mu je dosta svega i da želi da se obračuna sa svetom, izašao je u vreme kada smo se ovde svi tako osećali. Bila je to 1993. godina. Dok su se u Americi pitali da li je Šumaher koji snima ovakav film golub koji upozorava na gnev koji se skuplja ili jastreb koji poziva na nasilje, narod na ivici nerava je tačno znao o čemu je reč. Sad je i Americi ovaj valjda konačno shvaćen.

Način na koji je Majkl Daglas kanalisao nezadovoljstvo glavnog junaka, scenario koji hirurški precizno prati ovog čoveka u obračunu sa svim stvarima koje ga dovode do nervnog sloma, i strpljivi iskusni policajac koji mu je za petama u interpretaciji Roberta Divala, ostali su jedno od najmoćnijih gledalačkih iskustava za našu publiku devedesetih. Zbog sankcija ovaj film nije bio u bioskopima, ali zaživeo je na video trakama i na televiziji.

U ovom periodu, Džoel Šumaher postaje pouzdani reditelj studija „Vorner“, i specijalizuje se za rad na njihove dve najkomercijalnije franšize potpuno suprotnog profila.

Tada kao i danas, jednu su činile ekranizacije Betmena, a on je snimio dve – Betmen zauvek i Betmen i Robin, a drugu su činile ekranizacije bestseler romana – danas je to Hari Poter, tada su to bili pravni trileri Džona Grišama.

Šumaher je radio obe ove stvari samouvereno, iako su zahtevi bili potpuno suprotni. Posle jakog autorskog pečata koji je ostavio Tim Barton u prva dva Betmena, prvi Šumaherov film u serijalu umesto Majkla Kitona dovodi Vala Kilmera, glumca čija preka narav u tom periodu još nije u potpunosti prepoznata. Posle tog filma koji fanovi Betmena smatraju stripovski lepršavim ali beznačajnim, Kilmer se ispostavlja kao neobuzdan, a Džordž Kluni, tada takođe „Vornerova“ uzdanica, dobija priliku.

Tako nastaje Betmen i Robin, film koji je kritika sahranila na premijeri, publika mu se podsmevala, ali i pružila mu neku vrstu kultnog statusa. Šumaher je praktično upokojio Mračnog viteza na određeno vreme, sve dok ga Nolan iznova nije oživeo. U vreme izlaska ovih filmova, Šumaherov doprinos nije previše cenjen, naročito jer su stripovi o Betmenu u tom periodu bili znatno seriozniji od filmova. Smatralo se da on nema dovoljno sluha za ono što je u to vreme već radio Frenk Miler sa ovim likom. Danas međutim postoji izvesna nostalgija prema tim naslovima, naročito prema Betmen zauvek jer se smatra da je njihova stripovska lepršavnost ipak bliža izvorniku od nolanovske i naročito snajderovske tmurne ozbiljnosti.

Kad je o ekranizacijama Grišama reč, Šumaher je tu ujedinio publiku i kritiku, u filmovima Klijent i Vreme za ubijanje učvrstio je status tada mladih zvezda Sandre Bulok i Metjua Mekonohija, to su bili elegantno skrojeni i odlično glumljeni pravni trileri za publiku u multipleksima, nešto što danas teško možemo videti na velikom ekranu. Studio „Vorner“ je snimio neke od najzanačjnijih filmova tog žanra kao što je recimo Presuda Sidnija Lameta, i Šumaher je produžio njihovu uspešnu tradiciju u tom žanru.

Ovu zrelu fazu Šumaher zaključuje filmom Osam milimetara po scenariju Endrjua Kevina Vokera, maestra koji je potpisao remek-delo Dejvida Finčera Sedam. U vreme izlaska ovog filma, Voker je smatrao da je njegova vizija izneverena, da je Šumaher ublažio njegovu sliku sveta, promenio bitne delove scenarija, ali Osam milimetara stoji kao snažan triler sa jednom od poslednjih ozbiljnih rola Nikolasa Kejdža i snažnom atmosferom koja je dostojan naslednik Podzemlja seksa Pola Šredera.

Četvrti život – Bljesak majstora

Posle filma Osam milimetara, Šumaher kreće da luta, od angažovanih priča iz LGBT miljea, preko angažvanih istinitih sudbina i događaja, bizarnih horora i pretencioznih trilera.

U tom završnom periodu Šumaherove karijere izdvojio bih Zemlju tigrova, a naročito Telefonsku govornicu, dva naslova koja su izuzetno pomogla Kolinu Farelu da se uspostavi kao zvezda.

Zemlja tigrova je priča o drilu vojnika koji su išli u Vijetnamski rat, a Telefonska govornica je briljantan napeti triler po predlošku čuvenog Lerija Koena, jednog od žanrovskih velikana koji su nas nedavno napustili.

Možda je upravo Telefonska govornica, u ovoj fazi Šumaherove karijere pokazala o kakvom velemajstoru je reč jer je uspela ne samo da pokaže glumački masterklas Kolina Farela u klaustrofobičnom trileru smeštenom na naslovnu lokaciju, već i da vrati Lerija Koena u žižu interesovanja.

Ovog puta je Koen čak uspeo da obnovi svoju potrošenu reputaciju i plasira na vrlo zahtevno tržište nekoliko svojih scenarija visokog koncepta.

Sve do poslednjeg kadra, Šumaherovi filmovi su odisali veštinom, snagom i upečatljivim rukopisom, to važi čak i za one koji nisu valjali, na nivou priče, pre svega.

Radeći u raznim žanrovima i za velike holivudske studije, Šumaher se profilisao kao jedan od onih reditelja koji su poštovaniji u esnafu nego među fanovima. Uprkos tome što je u mnogim žanrovima ostavio dubok trag, niko ga nije prigrlio za sebe, i na kraju je ostao na ničijoj zemlji, u glavnom toku.

Ako bismo ipak prepoznali određena autorska obeležja onda je to svakako Šumaherovo odnos prema muzici u filmu, bavljenje mjuziklom, ali i vešto uključivanje pop pesama u zvučnu sliku, visoka estetizacija slika, prepoznavanje mladih glumačkih talenata i klesanje upečatljivih rola kod već afirmisanih zvezda. U određenom smislu možda je upravo Šumaherova ekranizacija Fantoma iz opere Endrjua Lojda Vebera iz 2004. godine mogla biti profilisana kao njegovo životno delo, spoj svih autorskih opsesija, ali taj film na kraju nije prerastao nivo pukog spektakla pod kontrolom vrsnog profesionalca.

Međutim, unutar glavnog toka Šumaher je snimao filmove koji nisu bili konfekcija već su naprotiv stremili da budu vrhunci u toj formi. Za života, Šumaher nije dospeo u Panteon velikih reditelja, možda zato što nije bilo prilike da neko podvuče crtu i sabere sve značajne filmove. Sada međutim više nema sumnje da je on zaslužio svoje mesto među najcenjenijima u svojoj generaciji.