Liza je planer sahrana i organizuje ih na isti način kao što se organizuju svadbe

„Smrt je deo života a ne tabu“, kaže za italijanske medije Liza Martinjeti, koja se na društvenim mrežama potpisuje kao Devojka sa groblja i koja je po zanimaju funeral planner tj. osoba koja planira sahrane i sve što uz njih ide.

Liza planira kako će izgledati sahrane do najmanjih detalja, od toga kako će preminuli biti obučen, preko toga kako će osobe na sahrani biti obučene, koja će muzika da se sluša, ukoliko će je biti, koje boje će biti cveće i sve ono što osoba ili njeni najmiliji izraze kao poslednju želju.

„Kada govorim o Gospođi (Liza tako naziva smrt), govorim o životu jer smrt je deo života. A ljudi su zaista potpuno nespremni za taj događaj“, objašnjava organizatorka pogreba koja je za vreme epidemije radila bez prestanka te je za Bergamo njuz izjavila da je to bio užasan period tokom kojeg je telefon zvonio bez prekida, a ona je svakoga slušala sa strpljenjem.

Najteži slučaj za vreme epidemije kovida 19 bio je slučaj jedne žene koja je prvo izgubila oca, zatim majku, te i supruga i Liza kaže da za nju više nije imala reči utehe.

Liza često govori kako organizuje „lepe sahrane“ i podvlači da kad kaže „lepe“ misli na to da se radi o pravim gozbama koje ne treba banalizovati jer su one tradicije u zemljama van Italije: „Pomislimo samo na tradiciju na jugu zemlje gde komšije donose hranu u kuću pokojnika. Mislim da je to divan gest koji predstavlja bliskost i činjenicu da su vam ti ljudi blizu u teškom momentu. Hrana ima simboličku vrednost jer predstavlja zajednicu, podelu i uspomene“.

Lizin otac je čitav život radio u pogrebnom društvu i od njega je naučila posvećenost preminulima i njihovim porodicama, a sudbina je želela da upravo njena prva sahrana bude sahrana njenog oca.

Pripremila je očevu sahranu zajedno sa njim, dok je još bio živ. Za Lizu su groblja „kraljevstva života“ i rado ih i često fotografiše sa posebnom pažnjom.

„Sahrana je nešto što nam pomaže da elaboriramo žalost i tugu. Pandemija nam je oduzela mogućnost da sahranjujemo na uobičajeni način preminule i osetili smo koliko je taj čin, taj ritual važan“, rekla je organizatorka pogreba dodajući da misliti na smrt dok smo živi znači voditi brigu o tom poslednjem činu, to je gest ljubavi prema sebi i drugima.

Dovoljno je, kako kaže, parče papira na kome možete napisati sve što želite od vaše sahrane.

„Na sahrani mog oca mnogo belih balona poletelo je u nebo kao znak početka novog putovanja njegove duše“, rekla je Martinjetijeva.

Liza je uz porodicu u svakom momentu, svakog dana do samog dana sahrane kada donosi na dar malu biljku koja će biti zasađena kao simboličan gest. Njen prvi susret sa grobljem je bio kada je imala četiri godine i kada je podizala pale vaze i osećala da treba da se brine o tome da to mesto izgleda lepo.

Za nju je groblje mesto na kome se nalazi čitav životni ciklus: ljudi koji dolaze u posetu, biljke, stabla, male životinje do same smrti sa njenom tišinom i emocijama i kao takvo je mesto puno poštovanja.