Напуштени пси као симболи врлине и национални хероји Јапана

Пси су по правилу верни људима, али људи нису увек верни псима. Но, акт издаје је некад оправдан. 

То се може рећи за јапанску научну експедиција на Јужни пол, која је 1958. године иза себе у вечном леду оставила 15 четвороножаца који су јој служили као вуча за санке.

Биле су то куце расе карафуто, једне од шест врста паса које су се развиле у далекоисточној царевини. Та раса име је добила по јапанској речи за острво Сахалин, који је извесно време био у саставу далекоисточне царевине.

Наиме, почетком те 1958. истраживачки брод „Соја", који је 1956. започео периодично путовање на Антарктик, није успео да се пробије кроз лед до станице Шова, упоришта које су на најјужнијем континенту успоставили Јапанци не би ли проучавали климатске промене и дивљи живот на њему. Због тога, људи који су радили у њој и чекали смену морали су да се евакуишу лаким ваздухопловом. 

А у њему није било места за све четвороножне упосленике одговорне за транспорт саоницама.

Када се годину дана касније нова експедиција пробила до истраживачке постаје, испоставило се да је највећи број тих корисних, пожртвованих радника који су тешку работу обављали у замену за јело и кров над длакавом главом, угинуо у тешким условима на Антарктику, али да су, изненађујуће, два четворножна прегаоца још увек била жива.

На далеки, хладни југ! 

Након Другог светског рата и губитка дела територија у Курилском ланцу и на Сахалину, Хокаидо је постао најсеверније острво у саставу Јапана. У време припреме за одлазак на Антарктик, на њему је било око хиљаду паса расе карафуто, од чега је њих 40 до 50 било способно да вуче саонице.

Тим од 53 човека, који се у новембру 1956. упутио на Антарктик са задатком да изгради истраживачку станицу, повео је са собом њих 22. Куриозитет је да је за припрему и обуку тих паса био задужен професор зоологије Универзитета Хокаидо, Тецуо Инукаи, чије презиме, буквално, значи „одгајивач паса“.

Пошли су из Токија у броду „Соја", релативно робусном пловилу са 77 чланова посаде, које је било поринуто 1938. и служило у Царској војсци током рата у Пацифику за снабдевање и извлачење олупина. По доласку на ледени континент, 11 чланова експедиције узело је на себе задатак да на њему презими скупа са 19 паса у новоизграђеној мерној станици Шова. 

Наредне, 1957, међутим, „Соја" се заглавио у леду у околини Антарктика носећи грађевински материјал, залихе, машине и људство – и био је присиљен да одустане од приласка новоуспостављеном јапанском упоришту, због чега се приступило поменутој евакуацији особља станице.

Годину дана касније нова експедиција је поново упућена на Јужни пол и у јануару 1959. из ваздуха пилоти хеликоптера који су извиђали привремено напуштену базу приметили су два пса. Били су то, испоставиће се, браћа Ђиро и Таро, најмлађи чланови четвороножне екипе задужене за превоз људи и опреме на тлу. 

Та два жилава четворношца, закључили су истраживачи који су потом дошли, преживели су хранећи се остацима људске хране, месом насуканих китова и изметом фока. Из њиховог понашања према пингвинима и фокама, људи су стекли утисак да Ђиро и Таро вероватно нису ловили те симпатичне животиње.

Прича о преживљавању као прича о врлини

Прича о два напуштена четворножна борца дирнула је јапанску јавност – они су буквално били опевани у два музичка остварења, од којих је једно изводио хор. Њихови ликови нашли су се на новчићима, док су око тада тек изграђеног Токијског торња, највише грађевине у земљи и туристичке атракције престонице која је отворена за грађанство у децембру 1958, из пијетета према њиховој жртви постављене статуе 15 напуштених паса, укључујући и Ђироа и Тароа.

Нацији, чије су неке од великих колективних вредности истрајност и труд, која се раних шездесетих још увек опорављала од стравичних ратних разарања и глади, они су били потврда исправности и важности тих врлина и инспирација када је у питању снага и воља за животом. 

Док је Ђиро угинуо на Јужном полу 1960. од болести, обављајући своје дужности, Таро је враћен у земљу 1961. где је доживео дубоку старост од 15 година, склопивши очи последњи пут 1970 у свом завичају на Хокаиду.

О њима је током година написано више књига, а велику постхумну славу донео им је играни филм Антарктичка прича из 1983. године, који је сниман у реалним условима, додуше углавном у приступачнијем Арктику, али и на далеком Антарктику. На њихову авантуру и патњу каније је подсетила серија Антарктик емитована 2011. 

Оба пса су препарирана, а чупави, смеђи Ђиро изложен је у Националном музеју науке у Токију, где својом релативно импозантном, сировом појавом измамљује уздахе и тера на размишљање бројне посетиоце, углавном ђаке. Он ту поносно стоји уз вероватно још познатијег јапанског четворношца Хаћика, светски славног љубимца за ког се верује да је десет година након смрти свог власника наставио да свакодневно долази на железничку станицу чекајући га да се врати с посла – Хаћико је овековечен у два врло гледана филма, од којих је један холивудски.

Иначе, судбина је хтела да један од пилота који је открио псе Ђироа и Тароа живе на Антарктику, касније погине приликом покушаја спасавања жртава авионске несреће у Токију, у којој је у фебруару 1966. страдало 133 људи.

Брод „Соја“ претворен је у музеј и лежи укотвљен на ободу атрактивног вештачког острва Одаиба у Токију, које својим футуристичким грађевинама и тржним центрима редовно привлачи становнике престонице и туристе, и које је послужило и као стециште за мноштво сталних и привремених спортских борилишта током одржавања олимпијаде 2021. године.