Posmrtni obredi nam pomažu da lakše podnesemo gubitak, kažu naučnici

Obredi koji se praktikuju posle smrti igraju važnu ulogu za ožalošćene jer je to jedan od načina na eksternalizuju svoje emocije i tugu i da osveste taj osećaj gubitka, što sve pomaže u prevazilaženju bola zbog smrti bliske osobe, napominje dr Lusi Selman, profesor Univerziteta u Bristolu.

Autorka knjige Ožalošćeni mozak, dr Meri-Frans O‘Konor, profesor psihologije na Univerzitetu u Arizoni, slaže se da je poštovanje tradicionalnih običaja važno.

„Obredi koji se sprovode u okviru pripreme i posle sahrane pokojnika pružaju osećaj postojanosti i utehe u trenucima kada se osećamo uznemireno i dok nas pritiska snažan osećaj neizvesnosti kako će nam izgledati život bez pokojnika“, objašnjava O‘Konorova.

„Praktikovanje obreda koji postoje stotinama godina, podsećaju nas da su i oni koji su živeli pre nas iskusili tugu i neizvesnost i da su nastavili svoje živote“.

Profesorka Selman dodaje da i to što ožalošćeni nose crninu ili crni flor pomaže da se identifikuju oni koji tuguju što skreće pažnju okolini da poštuje njihova osećanja i da pruži utehu ili podršku.

Prema rezultatima istraživanja koje je sproveo JuGov (YouGov) objavljenim u januaru ove godine, 30 odsto odraslih u Ujedinjenom Kraljevstvu koji su bili ožalošćeni otkrilo je da drugi uopšte ne pominju njihov gubitak. „Da su nosili crninu ili flor, sigurno bi drugima bilo mnogo teže da ignorišu njihov bol“, napominje prof. Selman.

Doktorka O'Konor takođe piše da su spoljašnji tradicionalni znaci žalosti od koristi, ali napominje da se način na koji se izražava tuga značajno menjaju tokom vremena i u različitim kulturama.

„Najvažnije je koliko je izražavanje tuge značajno za vas, vašu porodicu ili vašu zajednicu“, kaže O‘Konorova. „Crnina ili crna traka se smatraju prikladnima, ali izrazi saučešća na društvenim mrežama je potpuno nova praksa, ali ne manje značajna“.

Takođe, upražnjavanje tradicionalnih obreda podstiče veze i empatiju među članovima porodice, zajednicom i celim društvom pred licem smrti, napominje dr Čao Fang, istraživač na Univerzitetu Bat.

Ali kako društvo postaje sve raznolikije, važno je istražiti nove običaje i rituale, dodaje Čang.

„Bez obzira da li se oslanjamo na prošle tradicije ili stvaramo nove i personalizovane rituale, srž naših nastojanja da ožalimo i tugujemo je da volimo, da se sećamo i, na kraju, da pronađemo sopstveni način da živimo sa gubitkom“.

Endi Lengford, direktor klinike dobrotvorne organizacije Cruse Bereavement Support, napominje da „Tradicionalni period žalosti za svakoga ko je doživeo gubitak, teško da će važiti u svim slučajevima, ali doprinosi da društvo bude ljubaznije prema onima koji tuguju“.

„Očekivanje da žalost za bliskom osobom ima određeni vremenski okvir i da bi trebalo da prebrodimo tugu za nekoliko nedelja je zastarelo. Ovaj period koji je odvojen za Njeno Veličanstvo pokazuje potrebu da se za žalost odvoji određeno vreme. Ali 10 dana je samo početak procesa tugovanja“, ističe Lengford.

Smatra i da je ožalošćenima treba pružiti mnogo više emocionalne podrške, uključujući i finansijsku, kao i da zaposleni treba da dobiju veće odsustvo u slučaju smrti člana porodice.