Srpski spomenici u Albaniji na koje smo zaboravili

Ne bi ovo bila drugačija priča od ostalih koje su do sada objavljene o crkvenim i kulturno-istorijksim spomenicima, spomenicima stradalim vojnicima u Prvom svetskom ratu, o čudotvornim moštima i životu Svetitelja, da ova dva svedoka srpskog postojanja i golgote na ovim prostorima, srpski turisti ne zaobilaze.

Jedini očuvani spomenik srpskim borcima iz Balkanskih i Velikog rata nalazi se, moglo bi se reći, nadomak centra Tirane na gradskom groblju Šar gde su posmrtni ostaci 322 neidentifikovana srpska vojnika iz Velikog rata sahranjena zajedno sa još 77 identifikovanih pripadnika specijalne jedinici kraljeve vojske iz balkanskih ratova.

Da objedinim ove dve priče o manastiru Sv. Jovana Vladimira i spomeniku srpskim borcima u Tirani, podstakao me je naslov teksta moje koleginice Ruže Jeremić Turudić koja je nedavno uradila reportažu o Srbima stradalim na Krfu Precima u čast – još oremo sve naše njive. Obuzela me je tuga, ali i ljutnja, zbog toga što su srpski div-junaci, stradalnici, koji su svoje kosti ostavili na ovim prostorima, zaboravljeni. Od države, institucija, od svog naroda. Na prste mogu da nabrojim one koji su došli, upalili sveće i položili vence za proteklih nekoliko godina, među njima članovi Saveza udruženja potomaka ratnika Srbije 1912-1920, koje je predvodio Ljubomir Ljuba Marković. A ovde u Tirani umirali su i mladi kaplari.

Izvesno vreme živim u Albaniji i probala sam neke stvari da ispravim, ali bezuspešno. Na pismo koje sam pre neku godinu uputila Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, dobila sam odgovor, citiram: „Hvala što brinete o srpskim spomenicima, oni su u nadležnosti Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture.“ Od Zavoda nikada nisam dobila odgovor.

Kako se grad razvijao, groblja su premeštana s lokacije na lokaciju, svako je našao neko novo mesto za svoje najmilije, a o našim vojnicima brinule su jedino albanske vlasti. I danas gradska vlast u Tirani raspoložena je da izađe u susret, obnovi spomenik, čak premesti kosti na neko drugo i dostajanstvenije mesto, jer je nedavno bio meta napada vandala, ali očekuju zahtev nadležnih institucija u Srbiji.

Na samo dvanaestak minuta vožnje od Tirane, uz sam auto-put, na ulasku u grad Elbasan, nalazi se manastir svetitelja Sv. Jovana Vladimira. Kada god imam priliku, nedeljom odem na liturgiju i s vremenom sam postala deo familije koja dolazi na službu. Gotovo da nikada nisam srela nikoga iz Srbije, nijednu turističku grupu, sem, ruku na srce, na dan kada se u Albaniji praznuje ovaj svetac (4. juna po novom kalendaru) i kada sa svih strana vernici dođu da se poklone njegovim svetim moštima.

Tada crkva, u kojoj se molitve Gospodu uznose na tri jezika: grčkom, albanskom i našem (srpskom, makedonskom, crnogorskom, bošnjačkom) zasija jedinstvenim sjajem. Liturgija dobija neku posebnu čar, kakavu je samo Alekasandar Šmeman umeo da opiše u svom delu Liturgija i život.

Našla sam na portalima razne tekstove o Sv. Jovanu Vladimiru – „Pomalo zaboravljeni prvi srpski svetac“, „Kralj dobrote i utehe“, „Da li misteriozni vladar Jovan Vladimir približava ili udaljava susede“, „Bio je knez najmoćnije srpske kneževine početkom 11. veka“ – pa sada, kada pišem i razmišljam o naslovu ovog teksta, dvoumim se između dva naslova: Svetitelj koji uslišuje molitve, ili bolje, Spomenici pored kojih srpski turisti prolaze.

Da, prolaze, jer turističke agencije koje su poslednjih godina počele stidljivo da dovode srpske turiste u Albaniju, posetu spomeniku i nemaju u ponudi sem jedne za koju znam. U svojim aranžmanima za Ohrid nude jednodevni izlet u Tiranu. I baš na tom putu od Ohrida preko Elbasana do Tirane, autobusi prolaze tik pored same svetinje, i ne svraćaju u nju. I pisala sam turističkim poslenicima ne bi li im skrenula pažnju na tako važnog srpskog sveca čije mošti počivaju u srcu Albanije, kako upravo taj narod brine i čuva našeg kneza, a Srbi retko svraćaju, ili bolje reći, obilaze ga, i niko me nije čuo.

Manastir danas opslužuje jedan sveštenik, starešina otac Irinej Gega, rođen u vreme kada je u Albaniji komunistički režim zabranjivao ispovedanje vere i kada su crkve, džamije i ostali verski objekti bili uništavani ili pretvarani u vojne kasarne i magacine. Takav slučaj je bio i sa manastirom koji je prema jednom od predanja sagradio sam Jovan Vladimir, a koji je u 14. veku obnovio albanski knez Karlo Tropoja. Odrastao je, priča mi, tik uz manastirsku portu, igrao bi se okolo i posmatrao albanske vojnike koji svako za svojim poslom žuri, a crkva zatvorena.

Kroz ogradu bi gledao kao se vojnici s bogobojaznošću odnose prema svetinji i kako tiho obavljaju svoju dužnost, iako u to vreme mošti nisu bile u crkvi. Narod je, krijući, donosio sveće, i kroz žicu davao vojnicima da upale za zdravlje njihovih porodica, što bi oni prihvatali i isto tako kradom ih palili.

I sve se, priča mi otac Irinej, u to vreme režima Envera Hodže radilo krijući. Slavio se Božić, Uskrs, farbala se jaja, ali to niko nije smeo da zna i sve se radilo tajno i u krugu porodice. Dok mi o tome govori zamišljam ga kao osmogodišnjaka kako s rukama u džepovima obilazi oko dvorišta manastira, šutira kamenčiće i daje sebi zavet da će ga nekada osloboditi, da će i on jednoga dana biti vojnik, ali Hristov.

Baš tako je i učinio. Čim je stasao za srednju školu otišao je u Bogosloviju u Drač, gde je u manastiru Sv. Vlaha završio svu neophodnu školu, zatim postao đakon, oženio se i rukopoložio za sveštenika. Od tada službuje u manastiru Sv. Jovana Vladimira i srećan je kada mu u posetu dođu vernici iz svih krajeva u regionu.

Kaže da grupe iz Srbije dolaze, ali ne tako često, i kako bi voleo da manastir koji čuva mošti, potkolenicu, deo prstiju i glave svetitelja, ima više posetilaca i vernika čiji je Sv. Jovan Vladimir svetitelj.

Tokom liturgije pomaže mu trinaestogodišnji sin Marin, a čtecira, takođe rođen u ovom selu, svršeni student teologije Mateo Đika, i naravno, popadija Violeta čije je poslušanje za vreme službe u prodavnici sveća. A liturgija kao i u većini crkava i manastira koje se nalaze van većih gradova Srbije. I lako ju je razumeti jer su melodije gotovo iste. Molitvu Oče naš i Simvol Vere zajedno sa sveštenicima govori narod.

I da, nju ne mogu da izostavim, Konstantinu, moju drugaricu, koja me je, kada je čula da sam Srpkinja, prihvatila kao da sam joj rod najrođeniji. Bez znanja ijednog drugog jezika sem albanskog, a ni ja svojim tada baš nisam mogla da se pohvalim, ona i ja smo se odmah sprijateljile i odlično razumele...očima, jezikom vere, duše i ljubavi. I nema službe na kojoj smo se srele, bilo u manastiru, ili obližnjem selu Fikas, gde se nalazi crkva Sv. Dimitrija u kojoj otac Irinej takođe služi svake druge nedelje, a da nismo razmenile lepe reči i darove.

O žitiju ovog divnog svetitelja Jovana Vladimira i njegovoj ljubavi s prelepom bugarskom prinzecom Kosarom naći ćete puno tekstova jer je ona kroz vekove bila inspiracija mnogih pisaca. A kada je reč o Kosari, dodaću da se u Albaniji i danas čuva pomen na nju. Jedno naselje na samom ulazu u Elbasan upravo po njoj nosi ime Kosara ili Košar, kako bi Albanci rekli.

I da se vratim na početak teksta i naslova o kojem razmišljam – Svetac koji uslišuje molitve. Takvih je primera bilo mnogo, kaže otac Irinej. Blagodarni Jovan Vladimir uslišuje molitve, pogotovo roditelja bez dece. I moje molitve pred moštima ovog svetitelja su uslišene. Nadam se da će i ova – da ne zaboravimo našeg prvog sveca i kneza, a ni one čije njive oremo i danas.